Изложба у Албертини – поставка која не жели да се одреди
У депандансу за модерну уметност бечке Албертине отворена је изложба о немачком и аустријском сликарству последњих педесет година. Презентација користи сличности и разлике за вешту игру политичких инсинуација. Историјска провокација је намерна.
Да ли ово изложба аустријског и немачког сликарства, или аустријско-немачког? Такмичење такозваних националних стилова, или уједињењу у крви? Ова поставка не жели да се одреди. Једном сматра да се може говорити о национално одвојеном, затим прелази на уједињено, да би у закључку истакла индивидуалне уметничке стилове у први план.
Сви су наравно одмах препознали игру са историјским наследјем Другог светског рата, само нису били сигурни.
Како би се одржала напетост, Албертина је чак прибегла једном трику - нема каталога. Каталог је увек експлицитан, он би потврдио субверзију, или је напротив демаскирао као виц. 26 уметника с обе стране разврстано је у 13 парова. Прво што упада у очи је, да код Немаца има више политике.
„То је исправно. У немачком сликарству има представника, као Јерг Имендорф, или Бен Виликенс који се баве Трећим Рајхом иподелом Немачке; они унапред имају конкретну политичку намеру. Аустријски уметници сувише опште-друштвено наклоњени. Адолф Фронер тематизује положај жене као велику тему људских слобода, на начин који се не препознаје одмах као политички. Ипак у суми не бих рекао да Немци политизују уметност. Они једнако имају смисао за антиуметност и једнако цене опулентност сликарства“, рекао је Клаус Албрехт Шредер, директор Албертине и кустос изложбе. .
„Овде сам испред Аустријанке Ксеније Хаузнер, која стоји у дојалогу са Немцем Нео Раухом. Њих спаја темељни позоришни израз за изабране егзистенцијалне теме које се тичу доживљаја страног и изолованог у свету брзе индивидуализације. Њихово сучељавање не почива само на тематском поређењу, већ се односи и на техничке и формално-стилске истоветности“, истакла је Констамце Малиса, кустос изложбе.
У закључку, ова изложба показује оно што је европском музеалном погону остало од короне: Позајмице су ретке; свако показује оно што има и поноси се. Зато су питања да ли доминира неоекспресионизам, магични реализам, постфовизам или апстракција ирелевантна.
Побуна, опструкција и иронија су одувек инхерентне уметностима. Посебно онда кад посматрач помисли да такве интерпретације постоје само у његовој глави. Овде конкретно се то питање за параноидну историјску свест односи на надређени појам: Да ли се изложено сумира под новију германску уметност? Заједништво у духу је евидентно, али на коју страну?
Коментари