Фест и Шкарт – изложбе у Музеју примењене уметности у Бечу

Иза неоренесансног прочеља које чува традицију хармоније и пропорције, сместило се овог момента неколико дисонантних изложби. Неке се баве стањима вишка и расипа, или се јављају из културе забаве са потпуно политичким захтевима. Неке су места забринутости и страха због нестанка природних ресурса. Емоције једне епохе увек осцилирају између рационалног аполонијског и заиграног дионизијског принципа. То није ново. Уметност је како ту разлику учинити видљивом. Изложба о „шкарту“ Бирке Горм третира одбачене материјале као напуштену децу.

„Углавном радим са материјалима који више немају никакву вредност зато што су дефектни, зарђали, распарени, анахрони као вреће од јуте. Третирам их са много пажње као да имају велику вредност. Проводим много времена са њима, јер како су застарели и одбачени, њих у ствари нема, па далеко и дуго путујем да их уопште нађем. Главнина од тога је смеће, а тако изгледају и места где их скупљам. Кад дођу код мене, онда постају нешто друго – делови нових система за преживљавање“, објашњава Бирке Горм.

Изложба на горњем спрату је, напротив, дионизијска. Она прати екстатично, колективно весело, у трансу безгранично, и фиксира их као особине прослава од рококоа до данас. Парадигма „хлеба и игара“, где се забава посматра као реакционарни моменат, овде је окренута на главу. Порука је: Славље је побуна, а не мирење.

„Прославе и игре увек имају две стране – једну која је инклузивна, обухвата и позива, другу тамнију, која искључује и забрањује, извесне групе прихвата, друге не жели. Свака прослава је Јанусова глава која гледа у два смера. Централни допринос изложби је презентација Богомира Дорингера. Он се интензивно бавио темом 'рејва'/колективног плеса, али као политичког израза, да би показао како 'клабинг' (clubbing) није само културна индустрија, већ позив на разговор о новом типу друштва“, каже Бригите Фелдерер, кустос изложбе Фест/Игре.

На крају се посетилац среће са изненадним упадом аполонијског принципа кроз дизајн Хелмута Ланга. Трезвеност је визуелна, не стварна, јер сјај, одсјај и златни рефлекси само стварају утисак да ту леже размонтирани делови оклопа Атине Паладе или Аполонових сунчаних кола. Као крај једне културе која скупља комадиће за нови композитни почетак.