Позоришни трендови бечких позоришта

Главна сензација се догодила крајем децембра, кад Бург није продужио уговор Мартину Кушеју. Месецима су политика и медији подгревали питање компетентности. Главе му је дошло поређење са Богданом Рошчићем, шефом државне опере. Рошчић се под lock downom дигитално довијао и сачувао гледаоце - док је Кушеј затворио позориште и увређен отишао на одмор. Рошчић остаје до 2030. на челу Опере, статус менагера је потврдио успех Вагнерових „Мајстора певача" у децембру.

Као уметник је Кушеј био успешнији него као интендант. Један од врхунаца је режија Сартровог „Затвореног друштва" из прошлог фебруара. Пакао, то су други  - за Кушеја главна порука из 2022. године.

Увод у протеклу годину означила је премијера у Бурговом Академском театру, адаптација романа „Тежина ствари" Маријане Фриц, стилске претече Елфлриде Јелинек. То је клаустрофобична прича из педесетих година о грађанској Медеји. Сценографија и светло награђени су Нестројем, највишом позоришном наградом у Аустрији. Главни мотив - кад, како и зашто сензибилни људи постају убице.

Каи Вогес, нови интендант Народног позоришта увео је брзе трагикомедије у своју кућу и практично је подигао из мртвих. И он носи заслуге да Кушеју није продужен уговор - као тачка поређења. Пародија о царици Сиси је испитивала спремност публике да саосећа са митовима ране популарне културе. Од биографских елемената Едена Хорвата, редитељски двојац из њујоршког „Nature Theater Oklahoma" направио је позоришни jem-session.

Нестроја за најбољу представу добио је комад „Хуманистее!" настао слободно по елементима Ернста Јандла. Самуил Стојанов је награђен највишом наградом за глуму - све продукције Народног позоришта.

„Ова естетика је потпуно атипична јер имамо микрофоне у уву и понављамо текст онако како га уживо добијамо", истакао је Самоуил Стоyанов.
Лирски врхунац године био је Јонесков „Краљ умире" у режији Клауса Пајман на коморној бини Јозефштат театра. Главни мотив је робустност модерне власти.

Политике је било и у јавној дилеми о допуштености руских класика у садашњем тренутку. Главне сцене нису попуштале под притсцима за брисање Руса из европске меморије. Летње игре у Рајхенау су отворене Чеховљевим „Галебом".  

„Како је уопште дошло до тога да се разговара о забранама! Руска литература нема ништа с тим каква је тренутна ситуација", рекла је Мариа Хапел, директорка летњег фестивала Рајхенау .

Јохан Симонс, редитељ који је на велику сцену Бурга поставио „Зли дуси" од Достојевског није уопште ни допустио да додје до разговора о подобности писца. Психологију ликова обрадио је у скоро ничеанској лепоти. 

„Лепота је увек утеха. То је фантастична сценографија и подсећа ме на Рембранта И Каравађа", рекао је Симонс. 

У Еврипидовим „Тројанкама" на великој сцени Бурга пратила се танка линија која раздваја тугу и освету. 

„Постоји веза између туге и беса. Женске фигуре су фасцинантне кад изражавају нешто што делује монструозно"   истакла је  Адена Јакобс, редитељка. 

Од прошле године се Бург опростио Хандкеовим „Дијалозима", елегичном причом о смени генерација. Народно позориште је напротив годину испратило бучном, технички богатом трагикомедијом „Апокалипса Миау" Каи Вогеса. То је позориште за крај света, духовито до последње беле кости „последње генерације".

Првим овогодишњим премијерама је заједничко да воде у двадесете године прошлог века: „Чаробни брег" Томаса Мана у Бургу, „Нафта" по роману Аптона Синклера у Народном позоришту и „Малоградјанска свадба", Бертолта Брецхта у Јосефстадту. То је синхронизовани повратак у време кад друштва нису препознала приближавање опасности, али позориште јесте.