Премијера на сцени бечког Бург театра – „Зли дуси“

Бечки Бург је ову инсценацију покушао да држи ван актуелне политике, али она је свеједно унутра – у слабо грејаној сали позоришта. Хладна нова времена - Као она која Достојевски описује у Злим дусима, у овом преводу – Демонима.

Револуционари, нихилисти, утописти и макијавелисти бацају се на једно друштво које се урушава под теретом новог. Цар је изугубио Крим, Русија је остала без Црноморске флоте, а Енглези чине све да Османску империју одбране од Славена. Тај историјски контекст је уплетен у једну приватну причу о мајци, сину и његовим женама.

„Оно што је мене интересовало је вера која поново игра велику улогу или која ће ускоро опет свуда играти велику улогу. Достојевски се понекад назива претечом Фројда, прото-Фројд. Фасцинира ме да нешто што је написано пре 150 година буде тако савремено. Он је мислио унапред, обрадио је комунизам, капитализам, морал без вере, револуцију без морала. Kаква је то паметна глава морала да буде, да све то схвати пре него што је и започело“, пита се Јохан Симонс, редитељ представе.

Сценографија Нађе Елер ублажава приватни и колективни пакао фигура. Сцена, дубина, дифузно светло и употреба табло-слика поседују такву елеганцију, која сама по себи почиње да личи на искупљење и праштање. Естетика лепог је овде једина допуштена милост.

„Да ли је то милост, свако мора одлучити за себе. За мене је већ сама сценографија као икона. Тај се осећај подржава и из епилога, јер нема ничег страшнијег за једну мајку него да изгуби дете. Али то није само индивидуална прича, Достојевски пише о светском болу, о судару старог и новог. Све је код њега слојевито и отворено за различите интерпретације“, сматра Марија Хапел која у представи тумачи улогу Варваре Ставрогине.

„Лепота је увек утеха. То је фантастична сценографија која подсећа на Рембранта и Каравађа, ту идеју сам од почетка имао у глави Оно што се добија је савременост, али са визуелном снагом прошлости. Циљ је да гледалац осети како је истовремено свуда, и сада овде, и у времену које се збивало пре пет стотина година“, додаје Симонс.

Као у златној кутији под златном кишом, група људи тражи смисао живота. У недостатку атрактивнијих опција, долазе до тога да је најједноставнији смисао у манипулацији и контроли
ближњих и даљњих. То је шлагворт за ново поглавље о моралу, али за њега је касно, јер је златна киша постала оловна киша.