Награда за животно дело архитекткињама које су пројектовале зграду аеродрома

Иако увелико газе десету деценију архитекте Душанка Менегело Аћимовић, Весна Матичевић и Софија Палигорић Ненадовић живо се сећају како су давне 1957. победиле колеге на конкурсу. Као тридесетогодишњакиње упустиле су се у авантуру да пројектују зграду аеродрома у Сурчину.

„Била је једна мала зградица помоћна и по трави су авиони долазили. Е, тада је дошао моменат да је потребан аеродром Југославији и да је саобраћај повећан“, сећа се инж. арх. Софија Палигорић Ненадовић.

„То јесте био велики један догађај за Београд, веома објављен у свим новинама, а не само колеге, него и јавност је то коментарисала. То што смо биле жене и то је било необично“, напомиње инж. арх. Весна Матичевић.

„То је било доба близу после рата и ми смо били у жељи да тај наш Београд, који је био разрушен и то све, да се што више подигне, да буде што лепши“, додаје инж. арх. Душанка Менегело Аћимовић

Пројектовале су зграду од осам хиљада квадрата, а аеродром је убрзо постао права атракција за Београђане.

„Прво што је та зграда јако лепо изгледала, онда су ту долазиле разне екскурзије“, подсећа Аћимовићева.

„Јер се одатле са терасе могла видети писта и долазак авиона и одлазак авиона. То је све било тада мало чудо у Југославији“, каже Софија Палигорић Ненадовић.

Ове жене биле су звезде југословенске архитектуре, пројектовале су и аеродроме у Тивту, Дубровнику, Титограду, Загребу... Градиле су и поште, школе, стамбене блокове.

Зато, за све заслуге од Женског архитектонског друштва добиле су награду која носи име Јелисавете Начић, прве жене архитекте.