Андрићева награда Дејану Стојиљковићу за „Неонски блуз"

Спајајући исконску жељу за приповедањем с новим осећањем историје и модерним културним сензибилитетом, Стојиљковић је остварио низ упечатљивих приповедних ситуација - кроз које се његови јунаци непрестано крећу, наводи се у одлуци жирија.

-Андрићева награда ми значи пре свега због имена које носи, и због чињенице да се везује за форму приче, а сви смо ми на неки начин изашли из Андрићевог шињела.

Повезујете далеку прошлост, од Римског царства, преко Првог и Другог светског рата до данас, поп звезде, демоне, обичне људе, вампире. Да ли је и то на Андрићевом трагу?

-То што ја пишем често се назива мултижанровски, мада ја не волим када се проза толико гура у те међужанровске оквире, јер ми можемо и код Андрића да разумемо да је ова прича и мало фантастика, ова је мало хорор, реализам, овај жанр, онај жанр. Такође и Андрић је био мултижанровски писац, окушавао се у разним жанровима.

Задужили сте Немању Лукића, књижевног јунака. Како вам узвраћа?

-Немања Лукић је пример лика књижевног јунака и о томе је и Андрић писао, ја мислим у Знаковима поред пута да се деси да се књижевни јунак отме од аутора и живи неки свој живот. То се мени управо десило са њим и ја сад покушавам да га кроз приче и новеле па и кроз један нови роман који пишем вратим на неки пут који сам ја зацртао.

Пишете романе и приповетке. Како видите место приповетке у времену када влада роман?

-Враћа се приповетка лагано и мислим да не можете бити добар приповедач ако не пишете краће форме. То је приповетка, минијатура, новела, новелета., а не само роман.