Илузионистичка рапсодија Маје Вукоје

Маја Вукоје је рођена у Дизелдорфу, одрасла у Београду, студирала на Академији примењене уметности у Бечу код Марије Лашниг. Добрим делом, она ствара из методолошке школе постколонијалне уметности, оне која се обрачунава са хијерархијским матрицама виших и нижих култура, бољег и горег, центра и периферије. Али та врста културолошке денунцијације само је један ниво значења у раскошном формалном језику Маје Вукоје.

„Ово је до сада најобимнија изложба радова Маје Вукоје. Показано је око сто радова насталих у последњих деценију и по, са фокусом на теоретско и визуелно у њима. Маја је врло слојевита, како на садржајном плану, тако и у употреби материјала, формалног језика и уметничких стратегије које користи“, каже кустоскиња изложбе Луиса Циаја.

„Дело иза мене је визелна сума њених интереса из последње деценије. То су питања репрезентације у сликарству, потенцијали и могућности тог медија да одсликава свакодневне објекте, дилеме релеватног и политичког у сликарству данас. Илузионизам, или илузионизми који су примењени на овом 8 метара дугом платну у детаљима га изједначавају са реалним објектом. То је заиста била улична фасада у близини Мајиног атељеа“, објаснила је Циаја.

Према њеним речима, перспективе илузионистичког простора варирају, у зависности од тога да ли видимо тротоар, фасаду, стакло, сенке, одсјаје, завесу, простор иза, или новински оглас залепљен за излог. Видљиви су утицаји из апстрактног експресионизма америчког типа, уједињени у хибриду са европским и ваневропским утицајима, под утицајем других времена и далеких територија.

Сликарство Маје Вукоје није дефинисано традиционалним материјалним носачима – платно њеног избора је груба необрађена јута која остаје пропусна и тако у слику интегрише паралелне планове. Између илузионизма, репрезентације, технике и носача нестаје граница.

Објекат је оно што остане кад се друге површине обраде. Објекат је „празан“, само флеке грубе јуте, док је простор без објеката (небо, ваздух, светлост) – колористички обрађен.

„Ова изложба представља рефлексију сликарства у самом медију и кроз медиј. Не кроз теорију, већ кроз интелигентност сликарства, његов значај, симболику и метафорику материјала. Она се односи на историјске, економске и културне утицаје који су развили тај уметнички медиј од ренесансе до данас“, наводи сликарка Маја Вукоје.

Традиција културне продукције модернизма развила се, како каже, директно кроз уметничку продукцију, не кроз теорију.

„Моја стална тема, иако она можда не долази толико до изражаја на овој изложби је транскултурализација. То је појам из модерних постколонијалних студија Едварда Саида, где се културе више не третирају као затворене целине, већ у њиховом мешовитом односу. Наравно, тај процес транскултурализације је настао кроз асиметричне односе капиталистичке економије, али без обзира на то, све културе су ионако хибридне. То би значило да ни индивидуални идентитет не може да се посматра хомогено“, истиче Вукоје.

Уметница додаје и да јој је та теорија блиска, због њене биографије и различитих земаља и системама у којима је живела.

„Хетерогени или хибридни процес сам из свог идентитета увек осећала као продуктиван. Изложба је контекстуална, а комплексни садржаји по правилу отежавају рецепцију. Али лакоћу јој доноси сензитивност материјала, која омогућава посматрачу да уђе у дијалог са тим дискурсом и да га осети интуитивно“, каже Вукоје.

Колико је старог, колико савременог у сликама Маје Вукоје? Овде је мајсторски примењена ренесансна и барокна техника тромплеј (trompe-l'œil), која поништава дводимензионалности слике. Објекат представља компактну семантичку машину смисла: једна рукавица чека десну руку – по иконографији свемогућу руку, овде сасвим јасно женску руку.