Велика опроштајна забава за крај лета - у "Кафеу без имена" Роберта Зеталера

Моје књижевно познанство са Робертом Зеталером почело је романом "Читав живот", купљеним у једној салцбуршкој књижари, уместо сувенира.

Пратила сам тегобни живот његовог јунака и уместо горчине у памћењу ми је остала реченица у којој на крају живота искрено тврди да је задовољан проживљеним јер је имао прилику да воли и стекао искуство о томе куда би љубав могла да води, видео је како неколико мушкараца шета по месецу, преживео један рат и једну лавину и возио се аутобусом.

Колико је сто грама среће?

Такви су Зеталерови јунаци. Једноставни људи који јединице мере среће одређују сами, сходно својим жељама не осврћући се на лажни гламур и осмехе без темеља. Када су задовољни то виде у огледалу живота, када су несрећни пате и труде се да буде боље. Овог пута Зеталер их је окупио у кафеу без имена. Њихове судбине су наизглед сличне али дају кафеу шаренило живота. Зеталер има дар за детаље и то роман чини посебним. И осмеси и поређане чаше и погледи и столови и гомиле рачуна и кисели краставчићи на менију, све је живот и све је литература. Близина пијаце доводи праве госте за пословање и књижевни живот.

Радња романа "Кафе без имена" који су превеле Љиљана Илић и Наташа Вукајловић Фисхер, смештена је у Беч, у малени свет престоничких кафеа и кафића, између Кармелитермаркта, Леополдстадта и Пратера. Постаје душа, место укрштања прича живота радника, уметника, бескућника, кечера...

"Симон је размишљао о својим гостима. Чудно како је мало знао о њима, а колико их је добро познавао."

Шездесете су и рат се све више удаљава у сећању и видљивим траговима уступајући место обнови, напретку, новом оптимизму. Главни лик, Роберт Симон, ратно сироче, у духу тог новог оптимизма, испуњава свој сан и отвара кафић.

Зеталеров живописни мозаик има тридесет девет каменчића, односно поглавља. Све је аутор описао тако једноставно да се осећате као у документарцу. Ипак, историјске чињенице само су оквир. Нећете од његових јунака слушати филозофске расправе и велике идеје. А баш на њиховим малим причама почива слика о читавом времену.

"Сваки сан нестане кад се испуни"

Газда Симон читаву деценију води свој мали угоститељски сан уз све дражи и невоље које тај посао доноси.

"С кафеом је испунио свој сан, али постао је свестан просте чињенице да сваки сан нестане када се испуни... Али сваки пут када би покушао да замисли неки други живот, закључио би да ни с овим уопште није прошао тако лоше". За чим чезне? За љубављу, чини се.

"Љубав ми никад није нанела бол. Отац је увек говорио: Болови су само мале пакости живота. Страшно постаје тек кад их више не осећаш."

Велике и мале неправде, неправедне игре судбине, шале, љубави, расправе, трачеви су део света безименог кафеа. Његов живот чини много људи. Пре свих Симонова "десна рука" Мила, једра сељанчица која остаје без посла у фабрици текстила и без средстава за живот. Дао јој је посао, а она му поштено и одано узвраћа. Најбољи пријатељ је месар Берг, а слику употпуњавају кечер Рене Вурм, трговци млеком и сиром, боеми и други гости. Посебно су занимљиви дијалози две госпође. Њихове теме имају широк распон, од превоза до сопствене сахране.

Све јунаке окупиће Зеталер на великој опроштајној забави једне суботе последњег дана јула, на врхунцу лета, "тренутку преокрета између растанка и новог почетка".

Симболично. Када се растанете од једног Зеталеровог романа крећете у књижару по нови роман.