Дубока носталгија

„Као што вода, гас или електрична струја, на безмало неприметан покрет руком, доспевају у наше станове да би нам служили, тако ће нам, на сићушни покрет, малтене миг, бити допремане слике или низови звука, и на исти начин, опет одлазити од нас.“

Ова футуристичка пројекција Пола Валерија данас је свакодневица доминације визуелног и звучног ефекта. Скептицизам са којим је 19. век дочекао фотографију дао је вредан допринос расправама о природи уметничког дела.

Ако се нама данас чини да је Бодлер, на пример, био у праву када је наслућивао нарцисизам будућег времена, такође знамо да је у основи уметности често једна нарцисистичка потреба, процес посматрања окружења, када посматрач као субјект рефлексије „о свету“ имплицитно спроводи и ауторефлексију.

Увидом „у свет“, некада свесно а некада несвесно, спроводи увид у властито ја. Зато је свако априори денунцирање Нарциса као самозадовољног субјекта без одговорности, неодговорно је према уметности.

Фотографија је одавно освојила статус уметничке дисциплине. Такође, и онда када је документ и када је репродукција документа, фотографија је запис о човеку, догађају, и човеку и догађају у времену, ако хоћемо, о историјском трајању.

Када фотографија постане тема, мотив, тачка заплета која развија причу и приповедање у тексту који није нужно есејистички или документарни запис о њој, може се наслутити двострука игра, завођење читаоца, с једне, и провокација литерарног поступка, с друге стране. Тако нешто урадио је редитељ Борис Миљковић у новој књизи Дубока носталгија.

Још од својих првих приповедних збирки Чај на Замалеку и Фабрика хартије, Миљковић је представио редитеља „на привременом раду“ у књижевном послу који се касније развио у прилично стабилну литерарну игру визуелног и наративног.  Пре свега, упечатљивим визуелним представама секвенци догађаја које памтимо често и изван ширег контекста приповедања, скоро као маркантан филмски кадар или фотографију из неочекиваног ракурса.

Фотографија као центар текста

Овога пута, аутор је изабрао да сама фотографија буде центар текста који бисмо означили као романсирани есеј о фотографији и њеном трајању у времену, о фотографији са укусом носталгије  без које нема сећања, а без сећања нема приче и приповедања. Без тог наративног тока, нема књижевности.

Дакле, књига Дубока носталгија почиње једним информативним прологом као сведочанством савременог тренутка. Друштвена мрежа Инстаграм, пише аутор, информише нас да се „у следећој години очекује објављивање трилион и по фотографија“... ауторска интервенција на ту штуру информацију реченицом „једини прави проблем је што, заправо, не знамо баш колико је то – трилион фотографија...“ јесте иницијални тренутак за развој приче.

Свесно или не, тек аутор је даље урадио нешто што улази у сферу једног од најважнијих питања књижевног поступка. Ко приповеда, из које перспективе се приповеда и каква је временска инстанца која подржава то приповедање.

А све почиње врло једноставно, једном фотографијом која провоцира сећање. И то фотографијом коју није направио јунак приче, истовремено ауторски приповедач, већ фотографијом на којој је сâм аутор епизодни лик. Негде, на маргини централне перспективе, на ивици кадра, случајно заустављен у времену, дечак који стопира и група људи, испоставиће се странаца, у неко давно лето шездесетих година 20. века, на Јадрану. 

Ту фигуру, писац ће називати гостом. Тај гост попут духа борави на заборављеној фотографији, као случајни пролазник, или (не)заинтересовани посматрач призора, можда будући приповедач или јунак „могуће“ приповести. Из замрзнутог кадра развија читав један свет. Оно што данас чини ИТ технологија која оживљава једну фотографију, покреће композицију и ликовима заустављеним у њој креира експресију, а што се назива дубока носталгија, сада чини приповедач.

Код посматрача то производи извесну сету, малу нелагоду, можда чак и страх, али приповедач, у овом случају аутор приче, није технолошки изум нити, још увек, вештачка интелигенција. Он трагом једне фотографије, као гост, онај који приповеда, али исто тако и онај који би могао бити „приповедан“, прича причу.

То је „искуство госта“, дакле приповедача, а он у овом случају имагинира оно што је у једној фотографији замрзнуто, истовремено промишљајући значај и моћ и фотографије и приче њом инспирисане, значај и моћ маште и речи које је покрећу.

Две фотографије као два временска плана

У Дубокој носталгији укрштају се две фотографије као два временска плана. Један је из шездесетих година двадесетог века на Јадрану, а други је период близак нашој технолошкој ери. У једној фотографији и причи која је оживљава је доктор физике Еуџен Барбу, који сања о Сунцу као извору бесплатне енергије за све, у Румунији којом влада брачни пар Чаушеску и која је „заробљена“ као у смрзнутом кадру, једном идеологијом, а друга фотографија прати судбине Соње и Еви у времену данашњем, у свету филмске индустрије, нестабилних емотивних стања и експеримената који их прате.

Вибрантне приповести чији ток целим својим трајањем непрекидно сугерише присуство „госта“ који је и изван и истовремено у самом том догађајном трајању. Као максимално оживљена фотографија, све оно што превазилази ивицу рама и разлива се некуд унедоглед, из прошлости, преплављујући садашњост и простирући се у будућност. У тој будућности ће се и срести ликови обе фотографије.

У Дубокој носталгији читамо тако једну личном инспирацијом покренуту рефлексију о Времену и догађајима које га обликује, нужности и случајности, оствареном и могућем, све што може стати у оквир једног кадра за чији настанак је, како је антиципирао Пол Валери, потребан само покрет прстом, али за чије је трајање и опстанак у времену неопходна прича и приповедање.