„Ја свако и друге песне“ Боривоја Герзића

Флобер, мајстор међу стилистима,  примењивао је креативни метод једноставан наизглед али ефикасан само у случајевима аутентичног литерарног талента.

„Уметник“, забележио је он у Писмима, „треба да буде у свом делу као Бог у свемиру, невидљив а свемоћан“.

Овај аутопоетички исказ могао би данас, у ери исповедних наратива и доминације аутофикционалне прозе, проћи као добар савет писцима фокусираних на властити доживљај окружења у мери која поништава ауторску дистанцу од текста и властиту перцепцију проглашава једином могућом.

Но, време ће показати судбину модерних романескних  исповести.

Ми овога пута скрећемо пажњу на једну песничку збирку а где је „лирски субјект“, ту је и ауторско „ја“ , где је ауторко „ја“, ту је често и исповедна форма али прилично другачије текстуре од доминантних прозних аутофикција.

Писац и преводилац Боривоје Герзић има у овој култури дугогодишњи литерарни стаж. Његове збирке прича, његов лексикографски рад, неколико позоришних комада те студија о феномену смрти и биографија о Бекету познати су искреним трагаоцима за индивидуалним и апартним гласом у култури.

Герзић је потврдио то својим збиркама прича пре свега које плене уверљивошћу а не припадају дословно стварносном концепту изградње ликова и тока приповедања, заводе извесном „онеобичавајућом“ ситуацијом а нису на трагу фантастичке литерарне традиције, постављају егзистенцијалистичке упитаности а не замарају бескрајним рефлексијама.

Пре би се могло рећи да Герзић, следећи унутарњи императив испитивања себе и властите позиције, разграђује спољашњи свет не би ли га поново изградио у некаквом Алисином огледалу иза којег земља чуда не постоји али су збивања чудесна у својим уверљивим обличјима.

Тачније, Герзић пише тако да се не обазире много на књижевну моду али му је важан језик и форма која га прати.

Овога пута, Герзић је поменути унутарњи императив испитивања личног и спољашњег уградио у једну песничку збирку, “Ја свако и друге песне” у издању куће Ренде.

И одмах, на почетку, уводном песмом, директно дао до знања да следи стару идеју о уметнику као демијургу, овде, у овој збирци, библијском демијургу који ствара за седам дана.

Само што је овај демијург човек-писац савремености који зна да постоји ауто, зна за постојање аутомобила, за извесност друштва изван природе, и кога управо то сазнање удаљава од урбане судбине и приближава почетку, оном из библијског Постања.

Тако Герзић уводи једног специфичног поетског јунака, савременог и архаичног чија савременост дугује призору прошлог када јунак личи на каквог библијског пророка а његове песме постану архаизоване „песне“.

Толико хваљен савремени процес индивидуализације у збирци “Ја свако”, замењује се процесом идентификације с мноштвом.

„може ли се говорити о једном човеку

а да се не говори о свим људима

може ли се говорити о једном народу

а да се не говори о свим народима

може ли ишта бити речено о једном живом бићу

а да није реч о свим живим бићима“

Герзићеви стихови имају наративност и ритмичност, они су довољно наративни да представе призор из природе којом је јунак окружен: 

„дрвеће ћути и расте

ветар занео у крошњама

у багрему пчела стреми

нектару

пола дрвета одустало

пола наставља“

И савршено сажети да у тој сажетости акумулирају комплексна значења.

Тамо где се нарација шири у опис догађаја, читалац прати збивања често на ивици ониричког. Те поетске целине понекад користе елемент фантастике да поентирају значење свакодневице, понекад су синтеза догађаја и филозофске упитаности о граници човекове слободе, мистерији идентитета,односу истине и привида, колектива и појединца, (не)могућности вербалног исказивања очигледног итд...

Герзићев поетски јунак није револуционарни бунтовник, он је радије активни посматрач окружења чија активност није „активизам“ већ интроспекција:

„нисам довољно непоштен

да заступам радикалну промену

света

кад нисам способан

радикално

да променим себе.“

Читалац се кроз текст песничке збирке „Ја свако и друге песне“ креће лако но „проходност“ исказа само је спретна језичка мимикрија којом аутор непрекидно, из „песне“ у „песну“, потврђује целину као јединство супротности, присуство властитог „ја“ у мноштву које ваља разумети и када се чини да је тај један, јунак, попут каквог старозаветног пророка окренуо леђа свету и посветио се животу иза границе могућег.

Аутор, као онај Флоберов Бог у свемиру, води причу, осликава призоре, има мишљење о мноштву ликова који промичу кроз те поетске слике, оне су некад гротескне, фантастичке, предимензиониране и зачудне, и у том процесу осликавања представља „живот какав јесте“, да се послужим називом једне Герзићеве збирке прича. Без „наравоученија“ читаоцима.  

Споља изложен погледу посматрача, изнутра је то опасан живот и непредвидив, захтеван и вибрантан. Изазов за аутора који нема намеру да га савлада, довољно је описати га методом сувереног ауторског гласа.