Двестото извођење балета „Ко то тамо пева“ и никада јаче поруке са сцене

Представа Ко то тамо пева одиграна у Народном позоришту на Светски дан игре којим се обележава рођендан Новера, великог реформатора балета, поново је донела силовиту енергију која је подигла публику на ноге.

По чему је ова представа посебна, да јој се многи изнова враћају?

Иако је Мага Магазиновић почетком 20. века донела на ове просторе нову културу покрета, а то је модерна игра, ова уметност још нема многобројну публику у културном пејзажу региона.

Сама чињеница да је балетска представа Ко то тамо пева изведена две стотине пута и да се још тражи карта више, успех је сам по себи. Шта је то што овај мултислајсни перформанс чини толико специфичним и успешним?

И поред тога што су се на овим просторима ратови и кризе циклично враћали, људи су успевали да се духовно подигну и да преброде транзиције и недаће. Нада Стаматовић, која је играла Анђела у свих две стотине представа, пренела нам је поруку да је ипак нада оно што нас гони да наставимо.

Енергија свих играча, под будним оком репетиторке Паше Мусић, преносила се на гледаоце интензивно током целе представе. Стога није случајно Милан Рус, као легендарни Певач у филму, одабрао овај балет да обележи своју фасцинантну каријеру.

Од премијерне изведбе 2004. године, Рус је небројено пута остављао публику без даха својим технички прецизним елементима и експресивношћу.

Када публика упореди премијерну поделу са 200. извођењем, још девет играча су постали „пунолетни“ у историји ове представе – Љупка Стаменовски, Михајло Стефановић, Ана Иванчевић, Владимир Панајотовић, Горан Станић, Маја Варичак, Милица Јевић и Смиљана Стокић, као и сјајни Милош Кецман, премијерно као Војник, а затим у улози Младожење, који покретом дочарава енергију простог младог човека који тек спознаје живот.

Било је бројних покушаја да се књижевна и филмска ремек-дела оживе у другом формату. Сам изазов да се истоимени филм Слободана Шијана, по сценарију Душана Ковачевића, уврштен у сто српских играних филмова од културног значаја претвори у балетску форму, био је задатак високог ризика.

По „заповести“ Енрика Јосифа, Војислав Воки Костић је саткао музику са регионалним призвуком, која кроз специфични темпо подсећа на контрасте који су карактеристични за балкански простор.

Баш те различитости које без најаве прелазе од сцене свадбеног весеља до сахране наводе публику да се у трептају ока нађе и снађе у различитим контекстима, баш као у самом животу.

Да ли су ти распони толико екстремни, а ипак мајсторски подведени под исту црту, заслужни за толику успешност ове представе?

Данас, када су нам пандемија и оружани конфликти још дубље показали колико је свет раслојен и подељен, овај балет нам, управо кроз сцене контраста, музичког и играчког, показује колико је тај ванвременски концепт актуелан.

Али упркос свему, стижу поруке да се човечанство мора ујединити ради добробити и опстанка планете. У замрзнутој сцени изнад младе и младожење лети голуб мира. Клатно се креће од индивидуалног фокуса до акцента на Нас као колективних бића.

Управо је тај принцип мајсторски поставио кореограф и режисер Сташа Зуровац, чији играчки миље подразумева да су сви на неки начин солисти, а ипак нико није пренаглашено доминантан.

Сваки индивидуални лик има своју специфичност, али би је изгубио када би функционисао као посебан ентитет. Свако у публици се на неки начин осетио као зомби бар у једном дану свога живота, али је наставио да хода на себи посебан начин, мање или више подржан од људи око себе.

Свакако да је пут био тежак, што смо видели и кроз захтевне улоге играча ове представе. Бити солиста у динамичној представи која траје око 75 минута без паузе или предаха уједно је и мотивациона порука како да се истраје на путу ка колективном исцељењу.

Како је недавно истакао Зуровац, „задатак је био да се не препричава филм, већ створи аутономно дело на неком универзалном нивоу“. Иако је енергија играча очаравајућа, концепт колективизма оптимистичан, а контрасти враћају публику у реалност, у време постављања представе овај млади кореограф је маестрално успео да баш тај задатак успешно преточи у покрет и тиме омогући да ова креација настави да живи.

Да ли ћете представу гледати из перспективе путника за Београд који је кренуо у бољи живот у престониоцу, или кроз очи некога ко је овде рођен, али је пошао да се шета поред Београда на води, то је ваш избор.

Да ли ћете „замрзнуту сцену младожење и младе“ посматрати из угла Инстаграм пратиоца или воајера „снајпер бабе“, то је ваша одлука.

Да ли ћете тренутни сукоб на истоку гледати из перспективе играча из аутобуса или Немаца са првих линија фронта, то је ваша интерпретација.

Једно је сигурно – ко год допутује у Београд, требало би да погледа ову култну представу и дода своју интерпретацију у ризницу перспектива те представе.