„Иранска конференција“, један други, зрелији Вирипајев

Иван Вирипајев, један од водећих руских и европских драмских писаца, свој актуелни комад „Иранска конференција“ почиње цитатом из „Хамлета“ у којем Шекспир свет пореди са тамницом, а фиктивну Данску проглашава једном од најгорих. И Вирипајев радњу сопствене драме, без драме у класичном смислу речи, смешта у „Данску“, малу, високоразвијену, богату европску земљу, у којој се води рачуна о свим врстама људских права, па и правима људи који никада нису и никада неће видети „Данску“.

Писцу је била потребна неутрална позорница да на њу смести циничну сатиру на достигнућа блазираног и арогантног дела човечанства који у својој доконости има времена да се бави и онима који живе тамо негде далеко и још увек гладују, ратују, туку жене и децу, угрожавају право на слободну љубав, верују у своје богове...

Реч је о драмском тексту у којем нема очигледне интеракције међу лицима, ни традиционалне позоришне динамике. Како сам наслов каже, то је конференција. На њој учествују тројица универзитетских професора, двојица новинара, по један писац, свештеник и диригент, супруга премијера и песникиња, добитница Нобелове награде за књижевност. Сви су Данци, сем песникиње која је Иранка.

Вирипајев вешто смењује говорнике који износе дијаметрално супротне ставове, а кренули су од елементарне, заједничке премисе, жеље да помогну оном неслободном свету тамо негде далеко.

Тако актери конференције лагано улазе и у међусобни сукоб и у признавање сопствених грехова и заблуда, заборављајући зашто су се уопште окупили. Врхунац пишчевог мајсторства је у довођењу јунака до признања да тај неки други и другачији, наизглед инфериорни свет можда има неке квалитете на које су они сами заборавили.

Иранска конференција је филозофски текст који на најбољи начин подсећа на Платонове Дијалоге или на дела водећих европских егзистенцијалиста. То је зрелији, дубљи и убитачнији Вирипајев од оног којег смо до сада упознали и којег смо и до сада ценили.