Браколомство и каријеризам – "Пучина" у ЈДП

Међу малобројним Нушићевим грађанским драмама, од комедија свакако мање познатим и популарним, посебно место заузимају две написане у размаку од само годину дана: „Тако је морало бити" (1900) и „Пучина" (1901). 

Ове две широкој публици мање познате Нушићеве драме чине својеврсни диптих који тематизује породичне односе, браколомство, трапаво формирање (мало)грађанске класе у обреновићевској Србији и ондашњем Београду, каријеризам, друштвено и социјално раслојавање, малограђанштину која се попут дављеника копрца у муљу паланачке свести очију вазда упртих у средњоевропску отменост и фине манире.

У обе драме супруге варају своје мужеве, из безмало истих разлога, а ти су разлози много више социјално и друштвено подстакнути, него емотивно. У обе драме Нушић је изразит морализатор, драматичар и мелодраматичар, у овој другој и сатиричар и цинични критичар новоуспостављајућих друштвених односа, обе се могу разумети и као комади с тезом (нарушени породични односи и женска невера увек призову неку несрећу).

Оба комада, у истом позоришту, у размаку од четрнаест година, режирао је Егон Савин, осведочени заговорник тезе да је Нушић подједнако добар и вредан и као драматичар и као комедиограф.

У обе драме мужеви су приказани не само као рогоње него, и пре свега, као неспособњаковићи и млакоње, далеко од сваког узорног патер фамилијаса, за разлику од својих супруга које су одлучне, стамене, самосвојне и предузимљиве чак и по цену сопствене части. Штавише, Нушић у Пучини иде и корак даље.

Ако је Јела у Тако је морало бити једном жртвовала своју част (и то с бившим удварачем) да би сачувала част и углед породице (оца, супруга, млађе сестре...), Јованка у Пучини својом чашћу купује жуђени углед, статус и моћ свом супругу, а посредно себи и породици. Она је, наиме, љубавница министра. Заузврат муж вртоглаво напредује од чиновника, преко начелника до заменика министра.

Кад пукне брука, кад се рашчује интрига од министарства до сваког ћошка васколике чаршије, а после краткотрајне пометње, „шока и неверице", сви настављају, приљежно, да играју своје улоге: Владимир Недељковић улогу угледног владиног чиновника, наводно строгог, али праведног супруга, нежног оца, лажног прељубника (жртвује сопствену част за образ супруге) и прећутног сводника.

Јованка игра улогу одане супруге, брижне мајке и промућурне љубавнице која је „легализовала“ проституисање зарад „виших, племенитих циљева“. Чаршија и „пријатељи куће“ настављају улоге одвајкада им намењене и поверене: некултивисане светине која се окреће како ветар дува, а све зарад сопствене користи.

Иако поред режије и сценографије (грађански салон у назнакама) потписује и адаптацију, Егон Савин није много тога одузео, али ни дописао Нушићу. Тек толико да додатно контекстуализује социјалне, друштвене и политичке референце до којих је, дабоме, и самом писцу стало.

Отуда, поред браколомства, каријеризма, свеопштег неморала, социјалног раслојавања и тривија у којима се купа такозвано јавно мнење, редитељ указује, децентно и ненаметљиво, и на оно чега у оригиналном драмском предлошку нема: на свеопшту корупцију и партократију у којима је огрезло грађанско друштво у повоју. Коверат пун новца иде из руке у руку, а много тога се у овој представи одвија и организује под покровитељством неке партије. Не каже се које, али и не мора.

Основни тон представе је и драмски и мелодрамски, кaдшто сатиричан, на тренутке и комичан. Тако је постављена и глумачка игра. Ненад Јездић игра Владимира Недељковића као утегнутог, наоко елегантног, лажно мужевног, ноторног каријеристу, а кад пригусти вазда плачљивог мекушца који не само да олако прелази преко жениног неверства него и преко чињенице да није биолошки отац кћери јединице, а све зарад напретка у служби, мира у кући и угледа у (малограђанском) друштву.

Комично строг према неверници, он се притиснут горком истином само немоћно склупча у фетус на канабету, а кад министар крочи у његов дом уцвељено вири из прикрајка, миран као бубица.

Иако наочита, стасита и заводљива, Јованка у тумачењу Слободе Мићаловић није рафинована кокета него промућурна, препредена, прорачуната и одлучна жена која зна шта хоће. А неће, на пример (једна од дописаних реплика која цинично подупире мотивацију лика), да вазда седи у последњим редовима на позоришним премијерама због непредузимљивости мужа.

Остале у овој представи не мање важне тематске токове, социјални и друштвено-политички, пластично изражавају својом игром Горан Шушљик и Бојан Димитријевић. Шушљик, брушеним драмским средствима, игра скрушеног, ојађеног, потресно понизног нижег чиновника у министарству који најпре госпођу Јованку моли за помоћ јер врло добро зна, као и сви у служби, ко је министру ближи и милији.

А потом, још понизније, и њеног мужа, свог претпостављеног, беспоговорно спреман да зарад малог напретка у служби уђе у странку и прикупи списак „издајника" који Владимира олајавају по ходницима министарства. Димитријевић, наглашено комичким средствима, са одсјајима слепстика, игра брбљивог, благоглагољивог, притворног љигавца Станковића (својеврсну мушку радио Милеву) који оличава такозвани свет, јавно мњење, вулгарно радозналу чаршију која се од јутра до сутра наслађује сваковрсним тривијама и реклаказалицама.

Ту су, наравно, и госпође Живковићка и Николићка које у име Одбора, такође под покровитељством странке, прикупљају новац за поплављене у тамо неком Поморављу, али подједнако ревносно пабирче и пикантне трачеве.

Све у свему, Егон Савин се, упркос уочљивим интервенцијама на оригиналном предлошку, није определио за радикалну актуализацију и адаптацију. Можда данас и овде, у времену свеопште тривијализације такозваног јавног мњења, распродаје интиме и беспоштедне трговине аферама и јавним уценама, Нушић делује наивно и бенигно.

Али, узалудан би био посао, поготово у позоришту, надгорњавати се у баналностима и бедастоћама са опскурном и одурном садашношћу. Понекад је довољно с отменошћу и презиром, у дискретним назнакама, на њих указати. Паметноме доста.

Можда крај представе, иако недовољно јасан, указује на ауторски отклон према овом буљуку лицемера. Наиме, кроз радњу се све време провлачи прича о болести ћеркице Олгице, као зла слутња и знак да је нешто труло и у овој породици и у држави Данској.

Код Нушића девојчица умире, у овој представи нагло оздрави, што изазива опште весеље поткрепљено „изненадним" унапређењем Недељковића у помоћника министра. А онда сви, занесени слављем, одједном примете да је нема и почињу грозничаво, и у општој пометњи, да је дозивају и траже.

Девојчица је, међутим, пред свима нама, лицем окренута протагонистима, али на просценијуму, изван омеђеног простора за игру. Да ли се заувек, опет изненада, преселила у неки бољи свет или је одлучно искорачила из круга ових бестидника као весник нове генерације која ће бити боља и честитија и од своје породице и од друштва у целини?