Аудио-визуелна архива као чувар будућности

"Јер има у нас људи, често и школованих", писао је Андрић пре више од шездесет година, "који на ту врсту посла гледају као на нешто излишно и беживотно. У својој кратковидости они и не слуте да су архиви и архивски материјал живи и богати и стварни исто тако и исто толико колико и тзв. 'живи' и 'стварни' живот сам.

Управо, живи су онолико колико ми имамо духа и стваралачке снаге да им удахнемо, са колико проницљивости умемо да их ‘прочитамо’ и да схватимо њихову важност за живот нашег друштва, за овдашње и будуће нараштаје."

Аудио-визуелни материјали су најбрже растући сегмент наших националних архива и специјалних колекција. Истовремено, ова област је једна од најугроженијих.

У чему је проблем

Збирно, проблем може бити представљен у неколико кључних речи: велике бројке, застарелост, деградација, високе истраживачке вредности и кратак временски интервал.

Другим речима, аудио-визуелни архиви чувају врло велики број аналогних и физички дигиталних снимака на застарелим аудио и видео-форматима, који су активно деградирани. Неки од ових формата носе садржаје са високом истраживачком вредношћу. Пред нама је кратак временски интервал у којем можемо да сачувамо ове снимке.

Kратко разматрање сваке кључне речи бациће додатно светло на ову важну тему.

Полазиште је културна баштина коју има РТС, али су неизоставна поређења са светским искуствима. Архив РТС-а је формиран деценијама и сачуван је до данас.

Нажалост, много тога је у претходном периоду неповратно изгубљено, било да се односи на информативне, културно-уметничке, забавне или образовне садржаје.

1. Бројке

Унеско је пре десет година објавио да аудио-визуелна светска културна баштина броји 200 милиона сати. Америчка Kонгресна библиотека је, у исто време, израчунала да се у америчким библиотекама, музејима и архивима чува око 46 милиона звучних снимака.

Ови бројеви су данас вишеструко надмашени. Говори се да широм САД постоји више од 570 милиона снимака, од чега 250 милиона није дигитализовано, а сматра се вредним заштите.

РТС има око 40.000 видео трака на четири аналогна и једном дигиталном формату. Три аналогна формата (quad, C u U matic) су потпуно архивска, док се betacam користи за нове продукције.

У зависности од могућности и капацитета, одвија се процес трансфера аналогних формата на дигиталне. Најстарије, quad видео-траке, су у посебном приоритету и преостало је још 3.000 трака, са око 2.250 сати програма. Архивирано је око 15.000 видео-трака Ц, на којима се налазе тзв. "скупи пројекти" – драмски и серијски програм.

2. Деградација

Сви аналогни и физички дигитални формати су у периоду активне деградације, неки од њих су у катастрофалном положају. Суровост деградације варира од формата, стања сваког предатог снимка и услова чувања.

Аудио-касете, на пример, још могу да репродукују музику, али нема поузданости да ће то моћи и у скоријој будућности. Да би се постигао оптимални плејбек, потребно је да се процес деградације ублажи пре саме дигитализације.

То значи да би требало обезбедити услове под којима ће се елиминисати пропратни ефекти који ометају дигитализацију (нпр. огреботине, паковања), како би садржај био сачуван уз максимум верности и поузданости.

Ризици деградације вребају и приликом преснимавања. Почињене грешке могу трајно или делимично да девалвирају квалитет обновљеног садржаја.

3. Застарелост

Синоними за термин застарелости укључују: елиминацију, крај живота и ствар прошлости. Сви ови термини су адекватни за област аудио-визуелне заштите, јер су сви аналогни и физички дигитални формати застарели.

Практично, застарелост значи да је постало теже и много скупље наћи плејбек машину која ради са форматима које чувамо у аудио-визуелним архивима, а који чекају да буду дигитализовани. Истовремено, постаје све захтевније наћи простор у коме би требало чувати и одржавати машине које више нису у функцији стварања програма.

Истраживање застарелости неког формата илуструје и смањење броја машина и могућности стручне експертизе. За quad формате је остало око 100 машина у целом свету.

Машине за Ц формате данас више нико не производи, а најављује се престанак производње и њихових резервних делова и резервних видео-глава.

Срећом, у РТС се налази више него довољно Ц магнетоскопа, који су у добром стању. Уистину, појављују се потешкоће приликом плејбека трака, чишћења или замене видео-глава.

У 2009. години цена за нову плејбек главу била је 3.500 долара, док је 2012. цена била 5.200 долара. Овај део индустрије је врло осетљив и његов опстанак диктирају комерцијални услови.

Знање и искуство који су неопходни да се покрене застарели снимак временом бледи. Због тога стручњаци надлежни за заштиту аудио-визуелне баштине страхују да под сводовима архива ускоро неће бити довољно машина за плејбек аудио-визуелних формата, а ни експерата за њихово покретање и одржавање.

Еволуција процеса застаревања прошла је кроз фазе краја производње, краја доступности на тржишту, краја техничке експертизе и одржавања, недостатка делова и материјала и укидања места за складиштење опреме.

Деструктивна комбинација деградације и застарелости довела је до тога да полако нестаје и неопходна спремност да се изврши трансфер аналогног садржаја у дигитални.

4. Вредност

Није сваки снимак или колекција адекватан "кандидат" за дуготрајну заштиту.

Међутим, велики број медијских снимака носи значајну локалну, регионалну, националну или институционалну вредност. Да би све те ствари могле да опстану - морају бити дигитално заштићене.

Медијски садржаји могу бити корисно анализирани или комерцијално коришћени само у условима који су сачували њихову истраживачку, инструкцијску, продукцијску и искуствену вредност. Тешко је, међутим, предвидети оно за шта ће будући истраживачи бити заинтересовани.

Француски аудио-визуелни архив, ИНА, у структури запослених на једног технолога има десет запослених документариста, чији је задатак да определе који документ ће чувати привремено, а који ће бити трајно архивиран.

У том смислу, олакшан је посао будућим корисницима, било да је реч о истраживачима или о медијским кућама.

5. Kолико нам је времена остало?

Бројни чувари аудио-визуелне баштине сматрају да нам је преостало 15-20 година у којима ћемо још увек имати могућност да заштитимо наслеђе аудио и визуелних снимака, пре него што деградација носача аудио-визуелног садржаја и опреме учини да покушај њиховог трансфера и заштите буде прескуп и неодржив.

6. Шта да се ради?

Пред нама је огроман посао и он мора бити утврђен стратегијом која укључује веома велике бројеве. Мали бројеви и ограничени избори неће бити од велике помоћи.

Та стратегија може бити део медијске стратегије Републике Србије. Тиме би се произвођачи медијског садржаја обавезали да своју архиву чувају, дигитализују и презентују.

Следећи корак јесте успостављање јединствене кровне институције која се бави аудио-визуелном баштином. Таква кровна организација може бити осмишљена по угледу на француску ИНА или на неку другу сродну институцију у Европи.

РТС, Филмске новости, Југословенска кинотека, али и све друге организације које у Србији стварају или само чувају медијске садржаје и садржаје из области културе, биле би у обавези да културну баштину учине доступном за даље процесе дигитализације, презентације и коришћења.

Враћамо се Андрићу: "Само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непрелазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек некад мислио, осећао и радио, нераскидиво уткано у ово што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости. Стога архивска документа нису мртва, сива и узалудна, као што то површнима и неупућенима може понекад да изгледа. То су драгоцени сведоци без којих би нам остала непотпуно разумљива многа појава у садашњости, без којих не бисмо могли назрети ништа од будућности."

Мислећи на аудио-визуелне архиве, овом Андрићевом промишљању се нема шта додати.