Грејсон Пери: Демократија има лош укус

Од тренутка када су ликовни уметници, крајем 19. века, окренули леђа императиву подражавања и описивања природе и стварности, између публике и њих почињу да се нижу неспоразуми.

Интензитет неразумевања додатно је закомпликован 1917. године, када је Марсел Дишан у галерију унео писоар, насловио га „Фонтана“, потписао га псеудонимом, и прогласио га уметничким делом.

Тада је граница између уметничког и неументичког, уметника и неуметника снажно и трајно пољуљана.

Године 2000. група експерата за уметност управо је Дишана прогласила најутицајнијим уметником 20. века.

Негде почетком 20. века Пикасо је рекао „Сва деца су уметници. Проблем је како да то и остану“.

Средином шездесетих година славни Јозеф Бојс у једној приватној галерији у Диселдорфу извео је легендарни перформанс „Како објаснити слике мртвом зецу?“.

Свој монолог о значењу изложених уметничких дела Бојс је тада, у празној галерији, поделио са мртвим зецом.

Крајем шездесетих година 20. века Енди Ворхол, пророк културе спектакла и ријалитија, обзнанио је како ће у будућности свако имати својих 15 минута славе. Можда и апокрифна, ова мисао и даље јесте једна од најцитиранијих крилатица.

Средином седамдесетих година 20. века београдски концептуални уметник Драгољуб Раша Тодосијевић започео је серију перформанса "Was ist Kunst?" (Шта је уметност?).

Перформанс који је извео 1978. године, забележен видео-камером, где он агресивним тоном иследника, шамарајући властиту жену, понавља "Was ist kunst?!", данас је део колекције Музеја Тејт Модерн у Лондону.

Већ смо дубоко загазили у 21. век, а шира публика, али и сами уметници и критика, и даље, још интензивније него на почетку 20. века, су запитани – шта је уметност?

Па добро, шта је уметност? 

Књига Игра за галерију коју је 2014, године написао Британац Грејсон Пери, а коју је на наш језик недавно превео Миодраг Марковић а објавио Службени гласник, својим поднасловом објашњава основну пишчеву намеру: „Како помоћи савременој уметности у њеној борби да буде боље схваћена“.

Грејсон Пери, један од најславнијих британских визуелних уметника, који је излагао широм света и добио престижну Тарнерову награду 2003. године, постао је познат по својим необичним и смелим остварењима у керамици, као и ношењу женске одеће и коришћењу алтер-ега са именом Клер.

„Мој посао јесте да уочавам ствари које други не уочавају“, гласи језгровита дефиниција онога, што по мишљењу Грејсона Перија, уметник треба да ради.

Овдашњој публици Пери је познат захваљујући провокативној изложби таписерија Таштина малих разлика, представљеној 2017. године у музејима савремене уметности у Новом Саду и Бања Луци. 

Интегрални део ове поставке чини серијал од три емисије у продукцији Би-Би-Си-ја, Неукус ни случајно са Грејсоном Перијем, који је тада емитован на РТС-у.

Реч је о, како се сматра, једном од најубедљивијих огледа о укусу скоријег датума, чији је аутор управо Пери. 

Фасциниран феноменом укуса, питајући се због чега људи купују то што купују, облаче то што облаче, и шта они заправо желе да саопште о себи правећи такве изборе, он на узбудљив, забаван и јединствен начин истражује укус радничке, средње и високе класе у Британији.

Управо ово уметничко истраживање пружило је мноштво одговора на питање шта јесте укус.

Уметност и традиција згражавања 

У књизи Игра за галерију Пери, између осталог, истражује и укус, али пре свега, он се пита шта је уметност, која је улога уметника у савременом свету, на који је начин могуће вредновати уметничка остварења савремених уметника, и на који начин она могу и треба да комуницирају са публиком.

„На дирљив и духовит начин Грејсон Пери демитологизује савремену уметност“, забележила је Мелани Рид у лондонском Тајмсу.

У овој књизи, која садржи и мноштво цртежа и графикона којим Грејсон илуструје и поткрепљује своје излагање, он тежи да разреши деценијски непоразум и неразумевање између публике и света савременог стваралаштва.

Као висококвалификовани инсајдер, он уметничком свету упућује жестоке критике, али се исто толико жестоко бори и да тај свет, уколико за то постоји основа, буде схваћен и прихваћен.

Он на забаван, језгровит и духовит начин, непретенциозно износећи бројне полемичне тезе, раскринкава свет уметности, али га истовремено брани и тумачи, кроз све то дискретно провлаћећи аутобиографску нит. 

Грејсон Пери пише о лепоти, критеријумима тржишта, махинацијама, улози колекционара и трговаца, сајмовима уметности, публици, кустосима, објашњава филтере кроз које дело мора да прође како би стекло канонски статус.

Он разматра озбиљност и неозбиљност, иронију, арт снобизам, популарност, популизам, традицију згражавања публике насиљем, и још штошта што чини савремену уметничку сцену.

Пери истиче да је уметност каквом је ми данас схватамо настала негде око 1400, како је утврдио историчар уметности Ханс Белтинг.

Но, Пери констатује како му је „криво што је уметнички пројекат данас постао синоним за безвредни, неуки аматеризам“.

Критичан је и према савременој демократији, једно поглавље књиге насловљава Демократија има лош укус, где тврди да „у целини гледано, демократија је прилично конзервативна, па захтева визуелну лепоту и естетику“.

„Искреност је можда најшокантнија тактика која преостаје данашњим уметницима. А шокантна својства неког дела нису формалне, већ политичке или друштвене природе“, сматра Пери.

По структури и садржају посебно је занимљиво поглавље Омеђивање које Пери објашњава поднасловом: „Шта се убраја у уметност? Премда живимо у ери када све може бити уметност, не испуњавају сва дела предуслове за тако нешто“.

Он каже: „Налазимо се у постисторијској фази уметности, у фази где све може да прође. Ипак, још постоје границе када је реч о ономе шта може, а шта не може проћи као уметност; те границе су само постале порозније и замагљеније.(...) Мислим да су границе данас превасходно социолошке, племенске, филозофске, па можда и финансијске природе“.

Тестови за утврђивање разлике између уметности и смећа 

Своје размишљања у поглављу Омеђивање Пери завршава „шетњом дуж међа уметности“ у склопу које је „смислио неколико малих тестова који ће помоћи да установите гледате ли неко уметничко дело или обичну гомилу смећа“. 

Пери ту преузима улогу водича, професора, који са бичем у руци, опомиње кад се у шетњи по територији уметности стигне до важних знакова:

„Први знак на мом путу дуж граница: да ли је дело изложено у галерији или на било који начин смештено у уметнички контекст?“.

„Други знак: да ли је дело само досадна варијација неког другог?“.

„Трећи: да ли је дело направио уметник?“. 

Затим: „Фотографија. Врло спорно“, па „Тест ограничења тиража“, па „Тест скупих ташни и хипстера“, „Тест контејнера за ђубре“... да би на крају ових „Клак-тестова“ стигли до: „Ово је, дакле, следећи знак – тест компјутерске уметности“. 

Овај део Пери почиње овако: 

„Затражио сам од свог пријатеља Чарлија Гира, професора теорије и историје медија на Универзитету у Ланкастеру, да ми објасни како ћу знати да управо посматрам неки пример веб-уметности, а не само занимљиви веб-сајт. Рекао ми је: 'Знаћеш да је у питању уметност, а не само занимљиви веб-сајт, када ти прикује пажњу као неки порнић, а притом искључи могућност конзумације или свршавања'“.

„И тако уметност данас каска за технологијом, уместо да јој предњачи; уметност се бори да не заостане“, тврди Пери, „Технологија је по много чему авангарднија од уметности“.

„Не верујем да још постоји нека авангарда. Постоји само мноштво локација широм света где се на различитим нивоима и на различитим местима користе различита средства експериментисања, а ми живимо у том глобализованом, плуралистичком свету уметности у којем се обрће гомила пара, и тај је свет разнолик колико и ми сами.

Већи део тога је смеће, али тако је било увек, а понешто од тога је крајње чудесно.

Али ако већ јесмо у финалном стадијуму уметности, желео бих да завршим у нешто ведријем духу, цитирајући филозофа уметности Артура К. Дантоа. Он је рекао: 'Ако је доба манифеста у политичком смислу ишло под руку с етничким чишћењем, онда нам ово доба плурализма нуди узор толерантне мултикултуралности'.

Зар не би било лепо поверовати да је плуралистички свет уметности данашњице весник таквих политичких промена?“, закључује Пери.