„Пресно мишљење без претходног мудровања”

У описима раног детињства и младости присутна је младалачка наивност: од успомена на тетку која га као сасвим малог дечака узима од мајке, преко сећања на боравак у сиротишту и породицу која га привремено прихвата, до слика искрцавања у Нормандији и Нагасакија након што је на њега пала друга бомба.

У следећем осврту на исте догађаје, из угла одраслог човека и зрелог писца, замењује је нимало наивна спознаја о компликованој и често неправедној природи ствари. Кроз један свеобухватан, искуством богат, пут сазревања и спознаје, Ферлингети читаоцу пружа увид у све могуће алтернативе сопственог постојања. 

„Цивилизација на самрти“

Тешко је замислити дело о животу уметника, у овом случају писца (и то писца попут Ферлингетија) без осврта на разлоге његове отуђености, па је Мали дечак и критика друштва, нарочито америчког – класних разлика, осећаја свемоћи и задовољства по завршетку рата, друштва које презире револуцију јер би могла да омете његову ватрену жељу да буде срећно.

Ферлингети пише о недостижној могућности стварања заједнице у којој човек више не би морао да буде дисидент, као и о капиталистичком устројству свих области живота, али и много шире од тога. Пише о свету изгубљеном „у последњој кретњи пре коначног и заглушујућег слома створеног и последњег громогласног даха наше цивилизације...“, али и о бесмислености потраге за било којом потврдом.

Нарација често води ка отуђености, коју аутор посматра из угла различитих животних доби, често проговарајући као глас генерације стасале између слободе, конформизма и бунтовништва. „Као да смо сви из утробе испали на ову земљу тако голи и тако сами банули у овај свет јурећи за нечим што не видимо, где само лутамо и не знамо ни куда идемо ни шта радимо...“

На другим страницама његова отуђеност је личнија, претвара се у нарацију усамљеног петнаестогодишњег младића, а потом студента у страној земљи који прижељкује да је један од уклетих песника.

Мали дечак живи у свету страха од Другог, а припада онима који „морају дивље да маштају о нечему што превазилази конвенције...“, и који постављају питање чему бити нормалан када једноставно можеш да будеш срећан? Ферлингети пише и о проналаску сопствене вокације, улози и положају песника и додељеној му улози бунтовника коју оспорава. 

У роману издавача Гинзберговог Урлика и оснивача књижаре и издавачке куће „Сити лајтс“, књижевног уточишта бит генерације, проналазимо Керуака, Бароуза, Гинзберга, Кесидија и десетине других представника битничког покрета. Проналазимо, такође, и ауторе који су утицали на Ферлингетија, попут В. К. Вилијамса, и поготово Т. С. Елиота. Ту су и Бекет, Сартр, Флобер, али и Дилан и Синатра.

Прича о буци

Лоренс Ферлингети пише без патетике, самосажаљења и таштине, често у трећем лицу. Без зареза, предаха, поштовања хронолошког тока и правила синтаксе. Он и овим делом потврђује свој битнички статус. Малог дечака можда најбоље описује сам аутор који га назива неком врстом „проширене епифаније да се пресно мишљење без претходног мудровања закуца као лептир закуцан на даску...“

Његов књижевни стил иде руку под руку са наративом ослобођеним заплета („...као и живот чији се заплет открива једино кад је одживљен...“). У њему је уочљив и став о сопственој поезији као популистичкој, а не елитној, као оруђу за филтрирање стварности.

Податак да је роман написан у стотој години ауторовог живота, наводи издавач, није пуки књижевни сензационализам, већ доказ законитости обрнуте пропорционалности: што старији писац – то млађа књига.

Мали дечак пре свега je жив роман, производ ума који „још увек дивља по свом“, прича о буци написана у правом тренутку ауторовог живота.

„... док притискам гас наглавце срљајући ка самом крају игре зване хаос.“