Лепота је Сорентинова љубимица

Млади папа

Он је у најбољим годинама, својим четрдесетим. Згодан, моћан, амбициозан, немилосрдан, харизматичан, проблематичан, потпуно свестан времена у којем је. И спреман да искористи све што му то време нуди, Он је Американац који уз доручак пије "Chеrry Coke Zero" и не гаси цигарету. Он је Џуд Ло у насловној улози тв серије Млади папа у режији генијалног Паола Сорентина.

Свој јавни идентитет, након што су га изабрали са намером да њиме манипулишу, млади папа гради ослањајући се на савременост. Он је мистериозни папа, невидљиви папа, рок звезда попут Кјубрика, Селинџера, Бенксија и Дафт Панка, што Сорентино беспрекорно, духовито и мудро преноси само њему својственим језиком покретних слика.

У центру свега је, наравно, млади папа, интелигентан, радикалан, ташт, непредвидив и љут – на детињство које му је одузето онога дана када су његови хипи родитељи одлучили да га оставе у сиротишту, заувек напусте и оду у Венецију. Венеција, као пандан Ватикану, тако постаје његов Свети грал и чежња, а потреба за мајчинском фигуром, коју проналази у лику сестре Мери која га је у сиротишту одгајила (игра је сјајана Дајана Китон ), константно је стање његовог узнемиреног бића. Ватикан је овде само кулиса, а Лени напуштени дечак жељан родитељске љубави. То је, у ствари тема која доминира сваком епизодом, пратећи Џуда Лоуа на путу његове трансформације од сирочета Ленија Беларда у Папу Пија XIII, врховног поглавара Католичке цркве.

Прва сезона тако суштински представља и прву степеницу на том путу и затвара круг који почиње у Ватикану, на тргу Светог Петра, завршава се у Венецији, на тргу Светог Марка, уз екстравагантну визуелну раскош коју ова два места нуде. Одабир ових градова није случајан, као што ништа у Сорентиновом раду није случајно.

Избор Ватикана је логичан и посве јасан. Венеција је алузија на чињеницу да овај папа није као остали, нити је, укључујући и његову блесаву свиту (и једног кенгура), са овог света. Он је контра свега, хировит и необичан, светац.

Сваки кадар, свака реплика, сценографија, костим, музичка нумера, као и сваки симбол који Сорентино овде бира је са разлогом и јасним циљем. Њему је пошло за руком да, у инверзији, направи антипод свега онога што би Ватикан требало да представља. Цигарете, Реј Бан наочаре и искреност су једини „греси“ младог папе. Мади папа је савремен у животу али конзервативан у вери којом брани све моралне вредности које вера проповеда.

Ово је, што се мене тиче, серија као ниједна друга. Саткана од низа неочекиваних, узбудљивих, готово надреалних сегмената, уоквирених интелигентном духовитошћу, необичном жовијалношћу и савршено одабраном, најчешћече електронском музиком.

Нови папа

Часне сестре које у ноћним сатима уз електронску музику ђускају у сред Ватикана уз неонски крст, британски папа који је у младости био панкер, медицинска чуда, Мерилин Мансон и Шерон Стоун – све то је у наставку Младог папе, серији Нови папа која је и даље визуелни спектакл, и даље фино сатиричaн и, осим оних визуелних, не гаји превелике илузије ни о католичкој цркви нити о вери.

И да, мање је оригиналaн и провокативaн од првог издања.

Паолo Сорентинo овде наставља тамо где је стао. Нови папа је такође високо естетизован и стилизован, истовремено сатиричан и трагичан, пун светогрдних прича о самом врху сaвремене католичке цркве. Лепота је Сорентинова љубимица, она доминира и у девет епизода Новог папе, изједначена са еротским задовољством онога ко посматра. Због тог мушког погледа су све жене у серији у складу са класичним стандардима лепоте, а оне које то нису, завијене су у анђеоски белу одору и наступају као часне сестре које пролазе узбудљиво лепом околином ватиканских паркова, а ноћу се, када се погасе светла, показују у белом доњем рубљу и лудо плешу уз светлост великог, неонског крста.

Сорентино овде свој мушки поглед не усмерава само на жене – иако су оне у обе његове серије изразито сексипилне, чак и када нису лепотице које изазивају пожуду. Сорентинов мушки поглед је усмерен и на мушкарце и њихов ерос.

Нови папа је Џон Малкович (Џон Бранокс или Иван Павлe III), енглески аристократа и естета, чија се животна патња због кривице за смрт брата близанца, осим у овисности о дрогама, осликава и у томе да није спреман ни за какав папин начин живота осим естетског.

А око њих двојице – јер Пије XIII је у првом делу серије Нови папа у коми због срчаног удара – обиграва читава свита кардинала. Неки су препредени, неки верни и одани, али ниједан без тешког греха. Сорентино их је, осим у раскошне кардиналске хаље, оденуо и у рухо мафијашког врха. Овде се „кумови“ састају у густој бамбусовој шуми, тајне планове кују у раскошним поткровљима Ватикана, идеалним и за по коју илегалну оргију, а Сикстинску капелу – у којој се састају само на конклавама – им у неколико наврата заузимају жене. Реч је о часним сестрама које захтевају поштовање и већа права од тога да буду само праље, шваље и куварице ватиканским кардиналима.

Нови папа је занимљива и комплексна прича, али насловни јунак, упркос својим песничким склоностима и тегобној прошлости, није тако очаравајући као што је био млади папа. Фокус приче се због тога се сели на кардинала Војела, фантастични Силвио Орландо који доноси највише радости својом појавом у обе серије. Лукав, препреден, интелигентан, духовит, приземан и реалан први секретар ватиканске државе обуздва од моћи, егоцентризма, несигурности, неправде и једног и другог папу. Са Војелом на крају Сорентино логично заокружује оба серијала.

Нови папа је занимљива, визуeлно несвакидашња, на тренутке медитативна, а на још више тренутака сатирична и духовита серија. И њен је мушки поглед можда најсубверзивнија и најнеугоднија ствар за стварну католичку цркву који смо икада видели на телевизији.
Сорентино је тако лествицу телевизијских серија подигао на висине које мало ко у овом тренутку може да досегне.