Дилан Дог – четири деценије једног од најпознатијих стрип јунака

У Италији су киосци тада били важан део свакодневице, место где се куповало све, од новина и сличица до најновијих бројева омиљених стрипова. Стрип је тада био део популарне културе, а не производ намењен уском, специфичном кругу купаца, какав је данас у великој мери постао.

Дилан Дог је успео да преживи све те промене и даље је, четрдесет година касније, други најпродаванији Бонелијев стрип у Италији, одмах иза дуговечног Текса Вилера. Од једног стрипа временом је настао читав универзум, филмови, друштвене игре, колекционарске карте, видео-игре, а последњих неколико година ради се и на телевизијској серији.

Детектив који није личио на детектива

Тицијано Склави, аутор Дилана Дога, хтео је да уведе хорор у италијански популарни стрип, али и да кроз њега прича о стварним проблемима. Одрастао је уз Едгара Алана Поа, научну фантастику, хорор филмове, класичну музику и енигматику, а неке идеје које ће касније обележити Дилана Дога раније је испробавао у другим Бонелијевим серијалима, међу којима су Мистер Но и Кери трапер.

Главни јунак живи у Лондону. Некада је радио у Скотланд Јарду, а онда је постао приватни детектив специјализован за паранормалне случајеве. Име му је спој два књижевна извора: велшког песника Дилана Томаса и романа Дог, син од... америчког писца Микија Спилејна. Његов изглед осмислио је цртач Клаудио Вила, инспирисан британским глумцем Рупертом Еверетом.

Занимљиво је да ће баш Еверет неколико година касније играти главну улогу у филму О смрти љубави (Dellamorte dellamore), снимљеном према роману Тицијана Склавија. Главни јунак тог филма, Франческо Деламорте, чувар је гробља који живи повучено од света, и изгледом и карактером подсећа на Дилана Дога; сам Склави је касније рекао да је Деламорте заправо био нека врста прототипа за Дилана.

Но права новина није била само у изгледу. Дилан Дог је био супротност класичном детективу: није циничан ни разочаран човек који све гледа са дистанце, већ емпатичан, љубазан, помало неспретан, често без пара и склон да се заљубљује на први поглед. Не пије, не пуши, вегетаријанац је, и оно најбитније, особу коју истражује не сматра аутоматски кривом. Тиме је Склави заправо окренуо наглавачке један од најпознатијих стереотипа ноар и хард-боилед књижевности.

Уз њега су и препознатљиви сапутници: Гручо, помоћник и двојник америчког комичара Груча Маркса, који сваку ситуацију дочекује шалом, и инспектор Блок, полицајац Скотланд Јарда који представља много традиционалнији део тог света. Њихове реплике одавно су део идентитета серијала: Дилан узвикује „Јуда плесачу", док Блок скоро увек наглашава колико је удаљен од савременог света реченицом „То нисам радио од...".

Ромеро, Карпентер и хорор који говори о стварности

Већ први број, Зора живих мртваца, јасно је показивао одакле долазе инспирације: наслов и атмосфера били су директна посвета Џорџу Ромеру и његовом филму Ноћ живих мртваца. Склави је био велики љубитељ хорора, а инспирисали су га и Џон Карпентер, Сем Рејми и Дејвид Кроненберг. Али стрип није само преписивао њихове филмове: цитирао их је, мењао, мешао са популарном културом и користио као полазну тачку за сасвим другачије приче.

За Склавија хорор никад није био само начин да се читалац уплаши, већ средство да се говори о стварности. Чудовишта, зомбији, духови и уклете куће постајали су метафоре за усамљеност, страх, маргинализацију, насиље, љубав. Зато неке од најпознатијих прича из серијала и нису нужно најстрашније: у Сећањима невидљивог прича почиње низом убистава проститутки на периферији Лондона, а на крају се претвара у причу о љубави и усамљености; Џони Фрик говори о пријатељству Дилана Дога и глувонемог тинејџера. Хорор је ту често само површина, а испод ње се крију приче о људима.

Успех који се ширио усменим путем

Када се Дилан Дог појавио, није било друштвених мрежа, Јутјуба ни алгоритама који би нешто учинили виралним за пар сати. Успех се ширио углавном од уста до уста. Директор издавачке куће Серђо Бонели Едиторе, Микеле Мазијеро, каже да је појављивање Дилана Дога било прави потрес за италијански серијски стрип. По његовим речима, Склави је успео да популарним учини „антијунака са хиљаду идиосинкразија и нијанси губитника", у коме је читава једна генерација крајем осамдесетих пронашла некога с ким је могла да се идентификује.

Оно што је овај стрип додатно издвајало од осталих из тог периода јесте однос према женским ликовима: нису биле пука декорација, већ су Моргана, Марина Кимбол и Бри Данијелс биле међу најважнијим ликовима читавог серијала. Баш то је помогло да стрип привуче врло разнолику публику: љубитеље хорора и филма, оне који су тражили љубавне приче, али и оне којима су биле довољне Гручове шале.

Првих 100 бројева и стварање мита

Тицијано Склави је био главни сценариста првих сто бројева, али није радио сам. Уз њега су писали Клаудио Кјароти, Луиђи Мињако и Ђузепе Ферандино, док су цртачи попут Корада Роија, Ђампијера Казертана и Клаудија Виле, заједно са Анђелом Станом, обликовали визуелни идентитет који је постао препознатљив широм Италије.

Баш из тог периода потиче и један од највећих митова везаних за серијал „првих сто бројева". Највернији читаоци често сматрају да је то било златно доба Дилана Дога. Садашња уредница Барбара Баралди каже да је тај период постао готово посебан феномен унутар заједнице обожавалаца: „У заједници Дилана Дога 'првих сто бројева' су стална тема, готово су постали нека врста заједничке интерне шале или општепознатог феномена пре интернета."

Четири уредника за четири деценије

Барбара Баралди је уредница серијала од 2023. и тек је четврта особа у историји стрипа која је имала ту улогу. Њен дан почиње избором прича: сценаристи јој прво шаљу такозване синопсисе, кратке приказе приче са почетком, разрадом и крајем. „У мом идеалном свету имају три реда", каже она, мада у стварности знају да буду и по шест страница.

Предлога има много, јер је „Бонели“ једна од ретких издавачких кућа на свету где сценаристи могу да живе од рада на серијалима, па је сарадња на једном од њихових најпознатијих наслова веома тражена. Кад се синопсис прихвати, креће дуг процес: пише се сценарио, бира цртач, прати реализација целог албума, који у случају Дилана Дога броји 94 табле.

Од одобрења приче до њеног појављивања на киоску обично прође око годину дана, мада понекад треба реаговати брже, нарочито ако се прича ослања на нешто актуелно што би за годину дана могло да изгуби на значају. Насловне стране морају бити готове око три месеца раније, јер се унапред најављују читаоцима кроз часопис Привју.

Поред редовне месечне серије, ту су и посебна издања: годишњи Специјал Дилана Дога и Color Festa, који излази четири пута годишње и доноси експерименталније приче у боји.

Како се данас чува лик који је постао икона

Баралди је и сама ауторка сценарија: са Диланом Догом сарађује од 2012, мада јој откако је постала уредница остаје много мање времена за сопствене приче. „Од понедељка до петка мој посао је потпуно посвећен раду других, а своје сценарије пишем викендом. То је мисија са пуним радним временом, седам дана у недељи", каже.

Један од највећих изазова је како мењати лик који је већ икона, а да не изгуби оно због чега га читаоци воле. Пре Баралди, серијал је десет година водио Роберто Рекиони, који је увео нове противнике, неке старе ликове гурнуо у други план и почео да развија приче које се протежу кроз више бројева. Део публике је то прихватио, али највернијим читаоцима је то теже пало.

Баралди је кренула другим путем, вратила је нешто од атмосфере Склавиових прича, али без потпуног ослањања на носталгију, и од аутора тражи да не користе стално исте, старе ликове, него да смишљају нове. Циљ јој је, каже, да избегне „јефтин фан сервис". Истовремено покушава да лик приближи савременом тренутку: један од примера је трилогија посвећена вештачкој интелигенцији, која се бави њеним могућностима, али и ризицима.

Од хорор филмова до интернет митологије

Некада су сценаристи идеје најчешће црпели из нових хорор филмова, а данас имају много шири избор: филмови, серије, романи, интернет, друштвене мреже, creepypasta приче, феномени попут "backrooms" могу подједнако постати извор инспирације.

За Баралди је та количина садржаја и изазов и предност: „То је благослов", каже, додајући да сценаристи данас могу да гледају и читају више него икад, а њихова „стална едукација" подразумева одлазак у биоскоп, праћење серија, читање новина и романа разних жанрова.

Ипак, постоји граница коју не треба прећи: инспирација не сме да постане копирање. Дилан Дог је од првог броја био пун цитата, али Склаvи је познате мотиве увек користио да их преокрене и да им да ново значење. У специјалном издању Кућа изгубљених људи, рецимо, кућа која на први поглед изгледа као уклето место на крају се испостави као једино здраво место у читавом полуделом селу.

То је принцип „покажи, не објашњавај": емоцију или идеју не треба изговорити, него показати кроз слике и ситуације, а управо то, сматра Баралди, раде најбоље хорор приче. Џорџ Ромеро је, на пример, тржни центар користио као метафору потрошачког друштва, а и савремени хорор често говори о насиљу, моћи, усамљености и друштвеним страховима, иако наизглед прича о чудовиштима, духовима или непознатим световима.

Четрдесет година касније

Када се 26. септембра 1986. појавио на италијанским киосцима, Дилан Дог је био детектив у црвеној кошуљи и црној јакни који пролази кроз гробље пуно живих мртваца. Данас свет стрипа изгледа потпуно другачије, киосци су нестали са многих улица, тржиште је мање, публика расута на хиљаду различитих садржаја, а стрип се бори за пажњу са филмовима, серијама, видео-играма и друштвеним мрежама.

Али Дилан Дог је и даље ту. Можда баш зато што његова највећа снага никада није била само у томе да уплаши читаоца. Он се плаши, заљубљује, греши, остаје без пара, везан је за људе и животиње и покушава да разуме чак и оне против којих треба да се бори. У свету пуном чудовишта, он је остао, пре свега, човек. И можда је баш то разлог зашто, четири деценије касније, и даље проналази нове читаоце.