Непотписане уметничке приче – како се открива идентитет блага музеја и галерија

Портрет краља Петра Другог – не зна се како је током Другог светског рата нестао са Двора, ни како се потом нашао у једној антикварници у Венецији, одакле га осамдесетих, откупљује пријатељ породице Карађорђевић и уступа власницима. Они га, по повратку из Лондона, враћају у Београд. Име аутора – непознато.

„Можда је у питању једноставно неки поклон неког аутора који је ето, био непознат али да се у том моменту свидео краљу или његовој породици, а опет, можда је у питању и неко од познатијих аутора, а да је у међувремену тај потпис избрисан, нестао, Или да је аутор чак заборавио да га стави”, прича Урош Парезановић из Службе за односе с јавношћу и протоколе Краљевског двора.

До почетка двехиљадитих година, аутори чак сваког другог уметничког дела из Краљевског двора били су непознати. Колекција се интензивно истражује тек од 2008. године. Међу скоријим открићима је Стари Бретонац, руске уметнице Серебрјакове из 1926. године. Међу онима без потписа – Скидање са крста, Смрт и девојка...

„Краљевска породица, на основу све документације коју смо сакупили, они су откупљивали дела познатих аутора. То није случај са послератним властима, односно за кабинет председника републике. Имамо случај јако вредних уметничких дела која нису била потписана, дакле није се знао аутор, али новијим истраживањима, ми смо успели да откријемо, ко су заправо аутори тих дела, на основу старих инвентара, старих фотографија, рачуна, благајне краља Александра, и многих писама краљевске породице са многим трговцима уметнинама, дакле, то је један велики детективски посао”, прича Видак Орловић, из Уметничког одељења Краљевског двора.

А када нема потписа, инвентара или рачуна, потрага постаје још тежа. Не само за ауторима слика – већ и за пореклом предмета који су вековима мењали власнике. У Конаку кнеза Милоша, један такав траг води до оружја. Ни судбина ни име онога ко је у српско-турским ратовима носио „франкот" – први револвер у српској војсци и једини сачувани примерак тог типа у Србији – нису познати.

„Још је теже када је у питању оно старије оружје занатски израђено, јер је свака од тих занатских радионица, оружарских – имала неки свој посебан и стил израде, а није било баш уобичајено да су се мајстори потписивали на оружју. Негде има и тога и ту је онда лакше.

Ми овде у Конаку кнеза Милоша имамо пуно тог оријенталног оружја османске војске , сабље турске, јатагане и тако даље. На некима од њих постоје натписи на сечивима баш на турском језику и онда је потребан неки оријенталиста да дешифрује тај натпис и он често крије име онога ко је израдио оружје или коме је припадао. Неки великаш рецимо турски ага или бег”, објашњава Бошко Љубојевић, музејски саветник у Историјском музеју.

С друге стране, посебно за снимање и екипу РТС-а, из депоа Историјског музеја донет је „зауер", који носи јасно сведочанство – партизански генерал Велимир Терзић, добио га је на поклон 1944. од совјетског маршала Коњева на Другом украјинском фронту.

Зауер има своју причу и плочицу, нека друга дела је и даље чекају.