Кете Колвиц и домети пацифизма

Српска јавност у принципу не воли заборављенене уметнике, поготово не оне које су заборавили други, већи народи. Са Кете Колвиц је посебан случај. Она никад није била заборављена ни у Немачкој, ни било где другде. Дошла је до националне славе већ око 1900. године и остала славна до смрти.

Паралелна интернационална слава у Сједињеним државама, Великој Британији, Белгији и Холандији спречила је нацисте да је пошаљу у конц-логор, на чему су радили од преузимања власти, али се нису усудили. Убити Кете Колвиц, која је практично била мртва од смрти сина 1914. на белгијском фронту, то је нацистима била превелика цена, а корист никакава.

Након 1945, уметнички статус Колвицове је наставио да расте. У графичким кабинетима у Берлину, Дрездену, Лос Анђелесу, Стразбуру њене експресивно снажне, технички комплексне и иновативне графике уживају статус драгоцености.

На изложбама по европским и америчким музејима њене „кугле бола“, бронзане скулптуре у којима се мајке свијају око деце штитећи их или оплакујући, имају посебно место, некад посебну собу.

У Шинкеловој Новој стражи у Берлину, данас главном немачком споменику у знак сећања на жртве нацизма, стоји Пиета Кете Колвиц. То је копија њене бронзе из 1937, не као мала пластика од 38 сантиметара у оригиналу, већ изливена у монументалним димензијама од 1,6 метара.

Зашто је онда око Колвицове створена фама најпознатије заборављене уметнице у Европи?

Статус, слава и популарност

Више фактора је у игри.

Статус Кете Колвиц у образовним институцијама и историји уметности је неоспоран, номинална слава такође. Али широка популарност је нешто друго, а за то је опус Кете Колвиц преинтелектуалан, повремено преемотиван, и сигурно одређен тиме да је за главну изражајну форму изабрала графику, науштрб визуелно атрактивнијих уметничких медија.

На све то, њен пример показује да антиратна уметност увек остаје отворена за касније интерпретације, чак до доместикације и релативизације рата. Њена бронза Мајке са мртвим сином у берлинској Новој стражи стоји у објекту који су власти уједињене Немачке 1993. посветиле не само жртвама нацизма, него свим жртвама Првог и Другог светској рата, као и жртвама свих тоталитарних режима, као оног у ДДР-у. Теоретски, то је онда и вермахтовац који је стрељао у Крагујевцу, ако је рецимо после пао на Источном фронту.

После деведесетих година је у пракси дошло је до идеолошког нивелирања жртава, чега нема у опусу Кете Колвиц. Њена антиратна критика је јасно дефинисана као критика пруског и немачког милитаризма. Други европски народи немају ту врсту милитаризма, да би имали и ту врсту антимилитаризма.

Име и дело Кете Колвиц данас представљају споменик посебне врсте у три ствари. У унапређењу графичке уметности, у апсолутном пацифизму, и у мајчинском болу. Родитељском болу наравно, али фигурално тематизованом кроз патњу мајки.

Графике Кете Колвиц: Експерименти без премца

Кете Колвиц, рођена Шмит, рано је изабрала графику и цртеж за своје главне медије. Сликари који би се у време belle epoque одрицали сликарства боје, монументалности и еротике, већ су себи везивали руке. Како жене у Пруској нису могле на академију, њени почеци су у приватним часовима са локалним сликарима. Први учитељ јој је био графичар из Кенигсберга Рудолф Мајер. Он је научио ономе што је знао, бакропису.

Иако је после у Минхену, Берлину, Паризу и Фиренци надокнађивала академско знање, у графици је, са изузетком бакрописа, остала самоука. Раскошно самоука. Неуморно је експериментисала са техникама дубоке, равне и високе штампе, изазивајући скандале резултатима, једнако као својим политичким уверењима.

Да откријемо унапред, Кете Колвиц је била комунисткиња.

Проблем у уметничким и академским круговима није било то што се Колвицова научила да исправно користи графичке технике. Проблем је био тај да их је она користила све одједном. Мешала их је све некад у једном једином делу. Потписи испод њених графика, као оних које стоје у музеју у Келну, или у монографијама, гласе: Бакропис, бакрорез и акватинта са литографијом у три боје, бакропис, vernis mou, шмиргл са цртежом у тушу и графиту, или reservage, креда, литографија с пером, шпахтлом, длетом и кинеском иглом.

Највећи скандал, који је истовремено био и почетак њене светске славе, била је Жена с наранџом, дело описано као „комбинован лист акватинте, резерважа и бакрореза, литографија две боје, обрађено угљем и пренето на папир за упијање“.

На високу штампу, то јест дрворез је Колвицова прешла после Првог светског рата, кад је неуморно радила на сликама свог млађег сина Петра, оног који је погинуо у Белгији као немачки војник освајач. Технике с металном матрицом су се по њој показале недовољним. Дрво је било одговарајуће.

Тешко је у томе не препознати атавизам из доба готичке уметности. Тада је дрво као материјал цењено због својства да у аналогији представља живот. Дрвена скулптура људске фигуре била је на пола пута да буде живо људско тело. Да ли су средњевековни људи то заиста веровали, тешко је рећи, али је сигурно да су разумели утешну моћ метафоре дрво = живот.

За поређење, Дирерова Четири јахача апокалипсе су дрворез, Меланхолија је бакрорез.

Прускиња у комунизму

Пре него што је постала пацифисткиња, Кете је била комунисткиња, онда је до краја живота била и једно и друго.

Породично, није било много смисла за њен комунизам. Долазила је из добростојеће породице. Удала се млада, за доктора, постала чланица Пруске академије уметности и наука, професорка на уметничкој академији у Берлину. Али, то и јесте тако са правим, некористољубивим комунистима. Они разлоге за своја уверења не траже у властитој биографији, већ у неправди око себе.

Доста је путовала и пре и после удаје. У Паризу, Фиренци, Берлину и другде није гледала сјај, већ беду, људе без наде, без куће, гладне и болесне. Гледала је раднике који не могу да хране породицу. Гледала је старице од двадесет пет година, десети пут трудне; гледала децу остављену на улици, скупљену да умру у државним сиротиштима, без хране и медицинске неге.

И муж доктор, Карл Колвиц је био социјално освешћен. Кад су се преселили из Кенигсберга за Берлин, није отворио грађанску праксу, већ праксу за потлачене, гладне, за раднике у бруталном капитализму пруског типа, за њихове жене праље којима су бебе умирале од глади док би већ биле поново трудне.

До комунизма је Кете Колвиц дошла искуствено. Кроз туђе искуство. Наравно да је имала проблема са службеним институцијама Немачког царства. Њене прве серије су биле Устанак ткалаца, Сељачки утисак, Жерминал. Односиле су се на раније догађаје, али се знало на кога се мисли. Ништа јој се није догодило, јер је истовремено уживала заштиту културне јавности, факултета, галерија, колекционара и других уметника, како код куће, тако и у Европи и Америци.

А онда је стигла 1914. Карл и Кете су имали два сина, старијег Ханса, рођеног 1892, и млађег Петера, годиште 1896. Петер је био тај који је хтео у рат, али како је имао тек осамнаест година, био му је потребан потпис оца. Карл није хтео ни да чује за то. Онда је Кете почела да обрађује мужа да га пусти. Да га притиска без паузе. Петер је притискао њу, она мужа.

На крају је Карл пристао. Петер је примљен у ратну јединицу, послан у Белгију, где је погинуо одмах, након неколико дана. Погинуо је пре него што му је требало да прописно закопча униформу.

Да ли је Карл до краја живота оптуживао Кете да је одговорна за смрт сина, што је објективно и била? Није, одговара на питање РТС-а Кристијан Ниц, гласноговорник Музеја Кете Колвиц у Келну. Није било ни потребно, јер је она кривила себе, интензивно и до последњег дана.

Опсесивно је сликала Петра и Смрт. Опсесивно израђивала скулптуре с хришћанским пиета-мотивом. Мртав син у крилу мајке, мајка која се свила око деце, мајке које су се збиле у „лопту“, у симболичку куглу, у свету у коме за њих нема утехе. Жене које чекају мужеве погинуле у рату. Смрт и немогућност опроста, то су за Кете Колвиц постале главне теме до краја.

Где год на цртежима или у скулптурама видите форму лопте, људе који су се загрлили и збили у здепасте торњеве, то су метафоре за физичку бол без утехе.

Неко би у тој ситуацији постао религиозан, Колвицова је постала бескомпромисна пацифисткиња. Кад су нацисти преузели власт 1933, Карл и Кете су емигрирали у Чехословачку, али су се брзо вратили за Берлин. Кад схватиш да си Немац, и да свој дуг човечанству мораш да отплатиш као Немац, онда више нема бежања.

Колвицови нису били директно животно угрожени у Трећем рајху. Нису у поређењу, ако се гледа како су пролазили други политички опоненти нациста. Кете је избачена из свих институција, академских и цеховских, али су је трпели кад би објављивала антиратне манифесте, или путовала у Русију да отвара изложбе. Трпели су је тако да су је игнорисали.

Епилог

Карл је умро 1940. Није доживео смрт њиховог првог унука, Хансовог сина Петера, 1942. на Источном фронту код руског Ржева, Тверска област. Али јесте Кете. Намамљен или мобилизован, сваки њен Петар би пао у неком рату. Наставила је да ваја форме људи збијених у занемеле кугле.

Кете је умрла 22. априла 1945, неколико дана пре краја рата. Умрла је у Морицбургу поред Дрездена, где су јој пријатељи понудили склониште након што је њен берлински стан уништен у савезничким бомбардовањима.

Сахрањена је на брзину у Морицбургу, после рата ексхумирана и кремирана у Дрездену, коначно пренета у породичну гробницу Берлин-Фридрихсфелде.

Музеј у Келну је настао 1985. Иако Колвицова није имала никакве везе са Келном, јесу њене унуке, које су музеју завештале читаво породично наслеђе. Келнски музеј је тако постао прва експертска адреса у дискурсу антиратне уметности, старије и савремене.

Уз то, институција делује педагошки, као путујућа школа графичких техника у стилу Колвиц, све одједном. Ко их зове, без обзира да ли вртићи, основне, средње или више школе, музејски експертски тимови организују курсеве за улазак у фасцинантан свет уметничких техника.

И у Србији, ако их се позове.