Јапанска чајна церемонија – хармонија, поштовање, чистоћа и мир

У ширем центру Токија, у кварту Комагоме где се, као и другде у том граду, сиве и смеђе стамбене и пословне зграде ређају једна до друге али нема атрактивних тржних центара и забавних садржаја, у невеликом стану у јапанском стилу са подним пресвлакама од бамбусове трске и лаким преградним вратима од папира и дрвета поздравља нас деведесетдвогодишња учитељица чајне церемоније Фумико Јамада, оштроумна госпођа живог духа, која се добро креће и сатима неуморно даје упутства својим ученицама.

Упрошћене демонстрације те старе културне форме у сарадњи са приватним школама данас нуде туристичке агенције, а странци се могу упознати с њом, односно, окушати у справљању чаја у традиционалном јапанском маниру, и уз помоћ домаћих волонтера на факултетима и у студентским домовима. Но, гоњењи радозналошћу тражимо аутентичан доживљај – желимо да присуствујемо часу традиционалне чајне церемоније какав јапански мајстори држе за своје ученике.

Одрасла у унутрашњости на северу земље током рата и периода послератне глади, у доба када су вештине попут шивења, припреме икебане и служења чаја за пуно девојки још увек биле предуслов за удају, госпођа Јамада одише мудрошћу и поседује јасноћу у изражавању које може да избруси само искуство тешког живота.

Њен искрени одговор на наше питање о томе шта ју је привукло да се посвети чају, испреплетан са отвореним и трезвеним разговором о бомбардовању и немаштини, подсећа да живот није филмска бајка у којој обавезно триумфује неутажива жеља за бављењем одређеном професијом или вештином, већ сплет сложених друштвених околности и васпитања на које појединац не може пуно да утиче.

„Мене је отац усмерио – сматрао је да пошто сам девојчица треба да се бавим неком практичном уметношћу, па је у последњој години рата ангажовао учитељицу за мене,“ каже она и додаје: „Сада сам му захвална што ми је пружио ту прилику јер су ме ширина и дубина Пута чаја потпуно очарали".

Пут чаја

Иако се ритуализовано справљање и сервирање тог напитка на Западу назива чајном церемонијом, због духовних вредности чију праксу подразумева, те преданости и посвећености коју захтева, бављење чајем у Земљи излазећег сунца се сматра Путем, слично другим традиционалним формама уметности или борилачким вештинама.

Привлачност Пута чаја, истиче госпођа Јамада, лежи управо у његовој вишеслојности и разноврсности – у чињеници да садржи филозофску димензију, да захтева пуно теоретског знања, као и вештину и спретност:„Бављење чајем се заснива се на три стуба: духовности, науци и практичном умећу“, објашњава она. „Пут је широк и дубок – садржи филозофију и искуство стечено кроз историју. Наука обухвата учење историјских чињеница, сазнавање о грнчарији и архитектури, пошто имамо чајне собе, али и о ботаници, јер имамо вртове и користимо цвеће за украс. Пракса је припрема и служење чаја. Све то спада у Пут чаја".

И заиста, осим испијања зеленог напитка и разговора са домаћином, доживљај чајне церемоније, која у својој пуној форми траје неколико сати, обухвата и конзумирање лаке хране, као и визуелно уживање у керамичким посудама које се користе за припрему чаја, у цвету изабраном у складу са годишњим добом и угођајем који се жели постићи, те калиграфском раду обешеном на зиду, који најчешће преноси одређени стих, духовни принцип или пословицу.

Када се чај сервира у врту храма, виле или чајджинице, више или мање свесно душу прожима и атмосфера ненаметљиве, тихе лепоте коју у њему творе лишће, маховина, камен, чесма или поточић, те старе грађевине од дрвета и папира.

Отуд, потпуно посвећивање чајној церемонији подразумева стицање вештина и знања и из области грнчарства, уметности аранжирања цвећа (икебане), поезије, калиграфије, кувања, па и сађења и одржавања врта.

Течни жад

Сматра се да су чај у Јапан из Кине у време владавине династије Танг донели будистички свештеници, најкасније у 8. веку – о томе сведочи запис да је јапански цар Шому 729. године предводио сусрет са сто будистичких монаха којима је у име двора понудио чај.

У древној Кини, називан и течним жадом, чај је најпре коришћен као лек против упала и прехладе - таоистички адепти су чак веровали да он може донети бесмртност. Измрвљен и обликован у комаде налик колачићима, својевремено се кувао са другим биљакама, попут пиринча и ђумбира, да би се временом у будистичким храмовима усталио као напитак који поспешује будност и концентрацију, те олакшава медитацију.

Мада је јапанска чајна церемонија, која је постепено установљена у 15. и 16. веку, већ столећима позната по естетским и духовним идеалима као што су једноставност, скромност и неразметање, пре њеног коначног утемељења чајни сусрети у Јапану су дуго били отмени провод резервисан за племство у којем је фигурисало скупо посуђе високог квалитета направљено у Кини, те просторије биле богато украшаване. На тим окупљањима је састављана поезија, а крем тадашњег друштва умео је и да се забави тако што би се такмичио у томе ко може да по укусу боље препозна одређене сорте чаја.

Естетика, морал и самоспознаја

Промене ће наступити почев од 15. века када је Мурата Ђуко, будистички монах који је упражњавао средњовековни идеал пустињаштва, односно, скромног али префињеног самачког живота у природи посвећеног религијској контемплацији и уметности, пренео обичај испијања чаја из пространих дворана храмова и племићких вила у мале, скромне просторије и почео да уз кинески порцелан користи и домаћу грнчарију.

Он је у чин справљања и служења чаја свесно унео духовну димензију – сматрао је да он треба да изражава поштовање, одише чистотом и донесе душевни мир. Своје ученике упозоравао је да су надменост и разметање (имовином и знањем) најштетнији и опомињао да не буду љубоморни на старије и вештије од себе, те да не потцењују почетнике када једном узнапредују.

Осим тога, инспирисан поезијом, настојао је и да, насупрот лако приметној привлачности расцветалог и бујног, оствари дубљи идеал лепоте „хладног и увелог“, али и критиковао оне који тај концепт усвајају површно из помодних разлога.

Важан допринос уобличавању јапанске чајне церемоније дао је и зен монах и песник Такено Ђо, који је у њу улио елементе учења чији је био поклоник: афирмацију непотпуног, несавршеног и дотрајалог, те идеју да у свеопштој пролазности треба бити свестан сваког тренутка, односно, да је свака чајна церемонија, као и све што чинимо у животу, другачија и непоновљива.

Чајну церемонију даље је у 16. веку усавршио поклоник зена мајстор Сен но Рикју који је, уз поштовање, чистоту у физичком и духовном смислу и душевни мир, наглашавао хармонију – међу учесницима и са природом.

Он је прекинуо праксу излагања посуђа пред чајну церемонију, чиме је пажњу учесника усмерио на припрему и уживање у самом напитку и дружење, те елиминисао разметање богатством и везивање за предмете. За место одржавања чајне церемоније бирао је тесне, трошне колибе рустичног изгледа окружене зеленилом и, у времену друштвеног превирања и бескрајних сукоба за моћ, успео да од ње направи оазу спокоја и укуса.

Улаз у своју чајну колибу намерно је направио ниским тако да и славни ратници и племићи највишег статуса морају да се погну кад улазе и за собом (симболично) оставе таштину и понос.

Тако је чајна церемонија временом усвојила и развила карактеристично јапанску, будистичким сензибилитетом прожету естетику која смисао налази у пејзажима и стварима које буде осећај усамљености и туге и вреднује ненаметљиво, неправилно, окрњено и дотрајало (ваби и саби). Она је упила и сама јасно дефинисала моралне и егзистенцијалне вредности, од којих многе будистичког порекла, као што су невезивање за репутацију и славу, односно, скромност и понизност, те самоспознаја, духовни мир и живљење у садашњем тренутку.

Чајна церемонија, међутим, садржи и елементе који потичу из домаће многобожачке религије шинто, од којих је најочигледнији обичај да се у врту, пред ступање у чајџиницу, налик ритуалу прочишћења у шинто храмовима, по рукама поспе и устима принесе вода, за коју се верује да осим прљавштине спира и грех и несрећу. Пут чаја негује и врлине које су важне у шинто погледу на свет – поштење и захвалност, моралну и физичку чистоћу, али и оне које заговара конфучијанство, као што су хармонија и поштовање за друге.

Чајна церемонија као фини женски хоби

И док будистичку естетику и вредности у чајној церемонији и данас нарочито негују и наглашавају свештеници те религије, духовну и моралну димензију чувају и обични грађани који се њоме баве у свакодневном, световном животу. То се може видети и на часовима које држи госпођа Јамада, између осталог и у заклетви којом почињу, а у којој она и њени ученици сваки пут изнова себе подсећају да треба да буду захвални за оно што имају, да се према свима односе са уважавањем и имају на уму то да их у животу одржавају управо људи око њих.

Ученици госпође Јамаде листом су жене, и то углавном удате домаћице. То верно осликава чињеницу да су у данашњем Јапану управо госпође, које су већ у доброј мери одгајиле децу, слој становништва који се највише бави чајном церемонијом, мада њу и даље упражњавају поједини будистички монаси, али и уче ђаци у школским кружоцима.

Госпођа Јамада са великим симпатијама и благим хумором говори о својим следбеницама:„Сада ми је највеће задовољство то што сам заједно са својим ученицама. Оне као да аминују све што изговорим – не буне се шта год да кажем. Учитељ чаја гледа сваки и најмањи потез ученика и цепидлачи – говори им шта да поправе, како боље да раде. Моје ученице прихватају то што им кажем, па ми је лепо с њима. Заправо, бити с њима ми је смисао живота".

Чај у Јапану данас

Од краја деведесетих Јапан је запљуснуо јак комерцијални талас – марш западњачких али и домаћих ланаца кафића који посвуда отварају своје радње. Деценију касније јапанске самопослуге преплавиле су и машине за прављење кафе.

Црна текућина, као уосталом и хлеб, сада су, дакле, доступни на сваком кораку свеже направљени, па је осовина традиционалне јапанске исхране састављена од пиринча и чаја озбиљно уздрмана. Количина чаја који се конзумира у Јапану пада већ готово две деценије, чајджинице су ретке и све је мање породица које поседују комплете за кување и сервирање тог напитка – чај се последњих година највећим делом купује у пластичним флашама с продајних аутомата и у самопослугама.

Међутим, као и у случају традиционалног алкохолног пића од пиринча сакеа, истовремено расте интересовање странаца за јапански чај јер га прати глас да је добар за здравље и јер све бројнији страни туристи генерално преферирају традиционалну јапанску културу, што укључује и чајну церемонију. То занимање повратно делује на јапанске пољопривреднике, чајџинице и интерес обичних грађана за сопствену културу.

Медијум који повезује људе

Предах од буке и ужурбаности свакодневног живота, уточиште од брига и друштвене неизвесности, отмено дружење и естетски доживљај, практиковање филозофије живљења и одашиљање моралних вредности – у чајној церемонија могуће је наћи све то.

Пошто обједињује идеале усвојене из поезије и религије, те повезује традиционалне уметности и занате попут калиграфије, икебане, грнчарства и вртларства, многи у Земљи излазећег сунца је сматрају сумом или најпотпунијим репрензентом јапанске културе.

Шта год видели у њој, учи нас госпођа Јамада, најважнији су људи и интеракција међу њима.