Данијел Нојбергер: Приче о уметности воска и бежања

Историја уметничких материјала је фасцинантна једнако као и историја уметничких дела. У таквом прегледу пчелињи восак увек има релативно низак статус. С једне стране он поседује високи потенцијал обликовања и одсликава лица верније од било код другог материјала. С друге стране, управо га та особина апсолутног мимезиса чини презреним. То га означава као материјал ниже вредности, способан да производи обичне симулакруме, кад се уместо креативности јавља вештина.

Али, да ли вештина и занатски део заиста заслужују нижи ранг од уметничке обраде мотива? Како кад, сваком времену његова уметност. Када се Нојбергер појавио на царском двору у Бечу, негде 1650, вештина, имитација и опонашање природе је било на вишој цени него индивидуална креативност у обради мотива.

Нојбергера је најпре ангажовао цар Фердинанд III (†1653), јер му се допао уметников приступни рад, кутија с минијатурама по Овидијевим Метаморфозама. Римски песник Овидије, који је живео на прелому старог у ново рачунања времена (†17 после Христа) описао је рађање модерности из митологије, низ „метаморфоза“ кроз којих је из света богова настајао свет људи. Нојбергер је из Овидијеве поеме изабрао 60 мотива, обрадио их у воску, стаклу и месингу и поређао у дрвена кућишта као у пчелиња саћа.

У наставку, Нојбергер је постао један од најбоље плаћених уметника на двору. Добијао је више од сликара и вајара, јер је верније одсликавао стварност. Увек је интересантно шта се када цени и тражи у уметности. У средњем веку су најбоље плаћени уметници били они који су планирали ватромете. У 17 веку се ценила што вернија имитиација, а ту су онда „босирери“, уметници који су стварали у воску, били у предности над сликарима.

На то треба додати и индивидуални царски укус. Хабзбурзи никад нису спадали у авангарду.

Иде цар, иде робот

Нојбергер је наставио да служи Фердинанда III, па онда два његова сина, Фердинанда IV који је умро након само године владања и Леополда I (†1705), деду Марије Терезије.

За Леополда је направио више ствари. Између осталог фигуру цара у природној величини, у чојој је унутрашњости био сакривен аутомат. „Леополд“ је могао да устане и седне, да кружи очима, наводно и да пружи руку. Имитација је била тако успешна, да су се гости клањали, а песници рецитовали пола сата пре него што би се неко смиловао да им каже да је то воштана фигура. Тако се причало, тако записало у дворским архивама, тако данас прененоси тим кустоса, не би ли дао анегдотски драж тој финој малој изложби.

Чинило се да више ништа не може да пољуља Нојбергеров статус. Уметнику се међутим никако није допадала географска рањивост Беча. Није имао поверења у моћ Хабзбурга да зауставе напредовање Турака.

Године 1664 су цар и Фазил Ахмед Паша потписали мировни уговор у коме се Висока порта обавезала да неће нападати Беч. Нојбергер није мислио да то верно одражава турске интересе и намере, па се превентивно повукао за Регензбург.

И био је у праву, јер је Порта после осамнаест година одбила да продужи уговор и послала великог везира Кара Мустафу на челу армије од 170.000 људи. У турској објави рата цару Светог римског царства је стајало: „Управо се спремамо да ти земљу прекријемо крвљу. Саветујемо ти да останеш ту где си, на свом двору, да ти лакше одрубимо главу.“

Леополд их није чекао. Побегао је за Пасау у Баварској, а са њим, на разне стране, још 80.000 становника Беча. Царски хроничари ће после рећи да је у бекству цара било „политичког резона“ јер је са сигурне удаљености могао да моли помоћ хришћанских владара. Та Друга турска опсада Беча из лета 1683. сломљена је надљудским напорима преосталих бранилаца града. Ни то не би било довољно да у помоћ није стигао пољски краљ Јан Собјески са војском.

Цар се вратио у Беч у јесен 1683. Њему су опростили што је бежао, али очито нису заборавили. Нојбергер се није вратио. Њему није опроштено што је бежао, и то тако унапред, годинама пре опсаде, превентивно.

Богови стари, спасите од заборава

Тамо где је себе моделовао у воску, као у групи Аутопортрет између Минерве и Сатурна, препознају се страх и несигурност. Римска божанства која стоје с обе стране дубоко замишљеног царевог „босирера“, држе две одрубљене главе као алегорије Лажи и Зависти. „Нојбергер тиме показује да су му многи завидели и да се никад није осећао довољно успешним“, каже кустос Паулус Рајнер.

Чињеница јесте да је Нојбергер у Регензбургу тонуо у заборав. Више се никада није приближио успесима које је постигао у Бечу. Престао је да буде уметник, и постао занатлија који је месио восак.

Данашња релеватност Нојбергеровог дела произилази из две ствари, воска као уметничког материјала и мимезиса као методе сазнања.

Након узлета у 17. веку, восак је постао елеменат приземног и кичастог, што је кулминирало у кабинетима воштаних фигура. Тек су вајари с краја 19. века, као Медардо Росо, вратили достојанство том материјалу.

Друга релевантост се односи на историјску дилему која никада није решена на једнозначни начин. Философ Рене Декарт, Нојбергеров савременик, поставио је теорију да се до правог сазнања долази само разумом, никако преко чула. Читаве генерације уметника тог времена, као Рубенс, Рембрант, Вермер, су преко свог дела ступале у полемику са том теоријом. Дилема је преживела до данас као питање да ли се визуелне културе заснивају на чулима или на разуму. Конкретније, да ли неко ко гледа слике онлајн култура мисли, или му напротив гледање слика помаже да заборави да мисли.

Иза Нојбергера је остало само двадесетак поуздано његових дела. Од тога бечки музеј показује петнаест. Нешто од тога су индиције, као биста за коју кустоси кажу да је остатак воштане фигуре Леополда, оне пред којом се рецитовало.

То је изложба која једног уметника спасава од заборава и истовремено пише роман фикције.