Има ли позоришта и ван круга двојке

Дуго у Београду није изграђено ниједно позориште, а и она постојећа, чини се, привилегија су оних који близу живе и који стигну до карата. Да би дошао до најближег позоришта, некоме ко живи у Сопоту, потребно је да пређе више од 50 километара, некоме из Малог Поповића и неки километар више.

Зато је, пре свега житеље Сурчина, обрадовала вест да ће први пут ове године гледати најбоље позоришне представе у свом насељу.

Директорка Туристичке организације Сурчин Сања Тројановић каже да на територији општине, осим централне позоришне сале Театра Сурчин, имају још три дома културе, а да је у плану да се обнове још два дома културе, пошто је у Сурчину укупно седам насеља.

„У припреми је уговор са неким од еминентних позоришта из Београда. Из тих позоришта доводићемо представе у ову нашу позоришну салу. Бићемо домаћини и неким аматерским позориштима“, навела је Трајановићева.

Није ово само прича о Сурчинцима. Позоришне сцене недостајале су и у другим општинама. Када је група ентузијаста у Лазаревца пре 15 година покренула свој мали театар, нису могли да претпоставе ко ће све у ту долазити. Ово позориште данас има стално запослене глумце и комплетан ансамбл.

„Ово је један диван ансамбл, микс професионалних глумаца из Лазаревца и из других градова тако да овде неку врсту ухлебљења су нашли глумци из Ваљева, Алексинца, Шапца, Београда, Крушевца и то је лепо, свако са собом је донео нешто ново, нешто особено“, истакла је Ивана Недељковић, директорка Пулс театра у Лазаревцу.

Мање насеље, мања културна понуда

Остале београдске општине још чекају своје позоришне сцене. Што је мање насеље, мања је и културна понуда. Ни биоскопа, ни дома културе нема у већини приградских места. Храбри ипак чињеница да воља постоји и да се неки домови културе већ обнављају. На територији Сурчина три. Већина позоришта у Београду направљена је пре 40 и 50 година. Нешто млађа су два приватна, на Бановом брду и у Земуну.

„Наше представе гостују у приградским општинама попут Лазаревца, Обреновца, значи ми имамо сталну ту размену и не бих рекла да је култура централизована. И људи по приградским општинама имају шта да погледају, а када желе да погледају врхунски садржај каква је опера или оперета или мјузикл, онда смо наравно ту ми и људи радо долазе“, навела је Тања Рап из „Мадленијанума“.

Чињеница је да се до карата за неке представе не може лако доћи.

Двомилионски град, 21 позориште, укључујући и дечја. Недовољно за све оне који би да позориште буде део њиховог живота. Професионални театар јесте скуп, али је неопходан и важан у сваком смислу.