Бранко Миљковић, песник недокучиве природе и неукротивог талента

Живео је кратко, али довољно дуго да остави неизбрисив траг у српској и југословенској књижевности. Слава и сјај прате га до данашњег дана. Његова поезија је недостижна, а трагична песничка судбина мистерија која траје.

„Већ сам знао за њега да је он био од оних судбина за кога се каже: ‘Сувише брз да би живео, сувише млад да би умро’. Али за тих неколико година он је научио околину да га третира као песника, и са овог света отишао је као песник“, наглашава Божидар Шујица, песник, Миљковићев савременик и пријатељ.

Песничка судбина Бранка Миљковића била је инспиративна и за друге велике ствараоце.

„Када сам био у Паризу директор Културног центра онда сам виђао те француске велике песнике, и један од њих, Ален Боске, био је опчињен Бранком. Има један роман о Бранку, али је потпуно другачији у односу на ово што су касније писали. И пуно наших студената је покушало да преведе Бранка на француски. Није им ишло, тек се чека ко ће доћи, коме је матерњи језик и француски и српски“, додаје Шујица.

Писао је песме, есеје, полемике и преводе са француског и руског, био је један од родоначелника неосимболизма у нашој књижевности.

Објавио је четири збирке поезије: Узалуд је будим, Порекло наде, Смрћу против смрти – са песником Божом Тимотијевићем и збирку Ватра и ништа, за коју добија Октобарску награду Града Београда, као најмлађи добитник тог престижног признања.

„Бранко Миљковић је схватио да је уметност трагичан подухват, и да је писање дубока, тајанствена и ужасно тешка ствар. И он је имао један огроман дар, можда већи дар од читаве генерације и, по мени, он ће остати песник овога века“, сматра Божидар Шујица.

Пленио је својом елоквенцијом. Његова недокучива природа неукротивог талента и даље измиче онима који желе да одгонетну – ко је принц поезије?