ЖИВ ПЕЧЕН

Жив печен – Мирослав Турудић: Новинари су некад били много образованији него данас

Гост подкаста Жив печен, новинар и писац Мирослав Турудић, аутор књиге „(М)учење језика”, објављене још 1999, говори колико се језик у медијима променио за скоро четврт века, како да избегнемо пасивне конструкције и сат времена из медијског говора, зашто избегавамо тисућу мислећи да је кроатизам, али и о новинарству у које су долазили најбољи представници својих професија.

На почетку подкаста, Мирослав Турудић говори о чувеном Новосадском договору из 1954. године, постигнутом између српских и хрватских лингвиста и писаца. Требало је да и једни и други израде Речник српскохрватског језика. Хрвати су, међутим, брзо престали да га штампају.

Турудић подсећа да је 1960. направљен заједнички Правопис српскохрватског језика, али је касније, после Декларације о хрватском језику из 1967, настао раскол између српских и хрватских интелектуалаца и Хрвати су се одвојили од српскохрватског језика.

Разговор је наставио причом о српским правописима: „Деведесетих, код нас су се појавила три правописа. Усвојен је, мада би боље било рећи октроисан, Правопис Матице српске. Солидан правопис, једино је штета што није усвојен на регуларан начин”, истакао је Турудић.

Говорећи о кроатизмима у српском језику, Турудић каже да многе речи за које мислимо да су хрватске, у ствари су српске, само смо их ми давно напустили.

„Свети Сава је употребљавао тисућу, а не хиљаду. Ни обитељ није кроатизам, у литургији СПЦ нећете наћи породицу, него обитељ”, јасан је Турудић.

Говорио је и о тзв. женским професијама: „Када су у питању женске професије, женске титуле, ја сам противник тога. То је форсирање и подлегање тренду који је дошао из ЕУ. Мислим да је већина лингвиста против тога. Ако хоћете нешто на силу да уведете, то никада не опстаје, од борца смо добили боркињу – смешно”, негодовао је новинар и некадашњи уредник Вечерњих новости.

Критиковао је новинаре када употребе чак четири речи за нешто што могу да кажу једном речи, када интерес и интересовање користе као синониме, нагласио је да је сат времена плеоназам и да му нема места у језику новинара, посаветовао је да треба избегавати пасивне конструкције.

Завршио је речима да је стање у медијском језику данас горе него пре 24 године, када је објављена књига „(М)учење језика”:

„Новинари су некада били много образованији него данас, у новинарство су долазили најбољи представници својих генерација. Ентузијазма и љубави према професији више нема.”