Читај ми!

Ретроспекција опуса Макса Опенхајмера у Леополдовом музеју у Бечу

У Леополдовом музеју је отворена ретроспективна изложба Макса Опенхајмера, прва после 1938. године када је бечки сликар морао да емигрира у Америку.

Од Макса Опенхајмера Аустрија је дуго окретала главу, што је имало ефекта и на његов статус у историји уметности. Рођен 1885, Опенхајмер је до Аншлуса живео као грађанин Европе Праг, Берлин, Минхен, Женева, Цирих, Париз и увек испочетка родни Беч.

Почео је као сликар портрета за интелектуалне елите Арнолд Шонберг, Томас и Хајнрих Ман, Тила Дирије, Сигмунд Фројд.

У почетни експресионизам убацио је елементе чешког и француског кубизма, италијанског футуризма и швајцарске даде, да би између два рата радио у стилском канону новог реализма.

У хришћанско-религиозном опусу, следио је ренесансни маниризам. Умро је у Америци 1954. године, заборављен и сиромашан.

„Он је увек тражио нове инспирације, од Либермана и Рембранта код портрета, до Ел Грека у групним композицијама, као што показује слика Самсон (иза мене). Али у њој је много више – нагласак на нагости и рањивости, тродимензионалност. За разлику од платна Бичевање Христа, које је геометријско и равно у игри кристалних форми, још једна реминисценција на Ел Грека, само уз други стилски вокабулар. Ко детаљније погледа, одмах препознаје Опенхајмера, његов дуктус и линију. Али, како се интензивно мењао, у једној деценији чак три стила, пуно је рескирао и то платио“, каже кустос и директор Леополдовог музеја Ханс Петер Виплингер.

Трк кроз стилове и школе

Под уметничким именом Моп (Mopp метла, портвиш на енглеском), Опенхајмер је протутњио кроз стилове и школе. Од средине двадесетих створио је музичку серију у којој је, и сам виолиниста, маниристички згурано кадрирао инструменте и руке. Ту су боје носилац оптимизма.

Али у целини, Моп је остао следбеник естетике ружног, експресиониста кога су ратови стално пратили, некад у предосећању.

„Можда не директно естетике ружног, онако како је налазимо код његових савременика. Опенхајмеру су, посебно код портрета, лице и реализам били важнији него изобличавања и маскараде мотива, као што их видимо код доследног експресионисте Кокошке или код Шилеа. Као и они, Опенхајмер је био загледан у тамне дистрикте душе, али није их тако јако карикирао као ова двојица“, објашњава Ханс Петер Виплингер.

Опенхајмер је развио властиту методу за опструкцију рата. Ратови стварају атмосферу анонимног и неизбежног, а Опенхајмерови портрети стварних особа су ишли потпуно супротно од такве тенденције поопштавања.

Његова историјска архива је увек цивилна и појединачна. То ратови не воле, али им и не смета превише.

петак, 22. новембар 2024.
1° C

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње