„Нуспојаве“ и питања савршене једнакости премијерно у бечком Бург театру

На почетку сцена изгледа као да је припремљена за витезове округлог стола, осим што се прича одиграва у школском миљеу и што су само столице поређане у круг. Но, порука је иста, како визуелно представити савршену једнакост.

То на микроплану покушава мешовити одбор у елитној приватној школи „Еурека“. Директор, стари хипи добрих намера и четворо представника родитеља уводе правила woke културе: Нема одвојених тоалета, укидају се личне заменице „он“ и „она“, „Петар Пан“ се избацује из програма као реакционаран. Кад избије епидемија заушака и министарство нареди вакцинацију, почиње беспоштедни обрачун међу родитељима. У првој рунди побеђују антиваксери, али то угрожава школу.

„Све смо осетљиви на дискриминације, опрезнији, у исто време све несигурнији. Како уопште функционише демократија, то је овде главно питање. Школски одбор из комада жели да буде отворен и транспарентан; све одлуке се постижу једногласно и равноправно. У исто време ствара се ситуација из Токвиловог цитата: Кад једна хијерархија на било ком нивоу почне да се отвара ка широј партиципацији, она је већ у распадању. Моћ, ауторитет су разделница у друштву – колико је оно способно да поднесе промене и при томе сачува кохезију“, објашњава редитељ комада Јан Филип Глогер.

Спекторов комад је написан 2016. године и тек му је каснији развој дао пророчански карактер. Изворно је текст више карикирао питања као: Да ли је неко ко шаље дете у приватну школу уопште борац за једнакост? Или: Кад појединачни интереси владају, има ли тада више правде или само више егоизма? А онда се, са избијањем пандемије короне, поставило питање свих питања: Да ли у моментима кризе друштво сме и мора да буде важније од појединца?

„Апсолутно. Али ако се уваже само друштвени интереси, пропада појединац. Коме дати предност, то је дилема од које нема бежања. Гледала сам недавно филм како преживљава мравља заједница у моментима кризе. Кад је поплава залепе се једни за друге и направе сплав. Ниједан од оних доле у води се не жали, не тражи да мења место. Држе се солидарно зато што се индивидуално питање не поставља. Код људи је другачије, зато што се ми као појединци схватамо приоритетно, и ја не знам да ли је то добро или лоше“, каже Регина Фрич која тумачи улогу Сузане. 

Овде се директно повезују позориште, живот и политичка теорија. Да ли је потпуна једнакост уопште могућа, то је главно питање. Није, јер свака нова регулација ствара нову неједнакост. Али успут, док се тражи, може да буде и забавно, што ова представа свакако јесте.