Феномен „Битлса“ у бечкој галерији „Вестлихт“

Музичка каријера „Битлса“ била је кратка. После првих година неизвесности и сиромаштва, пробој је стигао 1962. са синглом Love Me Do.

Уследило је осам планетарно успешних година, снимљено 12 албума, до последњег Let It Be 1970. године.

Музички су израсли из рок-скифл-поп-бит ритмова тог времена, али оно што их је заиста издвојило, био је стваралачки мотор Џон Ленон – Пол Макартни.

У тих неколико година постали су креативна снага поп културе, младалачке побуне, модне револуције и послератног просперитета.

На основу радова двадесетак фотографа и фотографкиња, „Вестлихт“ прати изузетну причу овог бенда.

„Свако од њих је пронашао свој приступ. Некад су то класичне концертне репортаже, некад се објашњава позадина, рецимо у фото-серији коју је Макс Шелер снимио у Ливерпулу по траговима 'Битлса'; ту су и иконички поп-арт плакати Ричарда Аведона. Линда Макартни је 1969. пратила снимање насловнице за Еби Роуд, кад су 'Битлси' већ били у распаду. Мислим да се на неким фотографијама јако добро види, како чланови бенда почињу да се удаљују један од другог. Она то хвата суптилно, али прецизно“, наводи Фабијан Книрим, кустос изложбе.

У покушају да поднесу разлаз „Беатлеса“, следбеници битлсоманије су у колективном надахнућу дошли до објашњења да је Пол погинуо на врхунцу славе.

Кад је, пре 14 година, магазин Тајм објавио листу најтврдокорнијих теорија завере, на првом месту је било убиство Џона Кенедија, онда терористички напад из 2001, затим веза између Пентагона и ванземаљаца, а на високом четвртом уверење да је Макартнијева смрт сакривена од јавности.

„Теорији завере Пол је мртав више се не може прићи рационалним аргументима. Она спада у феномене који пишу своју властиту историју. Људи онда сакупљају скривене знакове из различитих извора и одатле виде оно што желе да виде. То је једноставно једна добра прича. Колико год неистинита и луда може бити, али је добра“, каже Фабијан Книрим.

Шездесетих година је у популарној култури вођена дебата ко је бољи – „Битлси“ или „Ролинг стонси“.

„Стонси“ су преживели, дакле бољи су. Али у једној ствари нико није надмашио „Битлсе“: у томе да су мотивисали рађање новог типа теорија завере.

Према теорији Пол је погинуо непосредно након што је написао Yesterday, већ 1966. Разлог да после тога није створио ништа вредно памћења је тај, да то више није он, већ његов двојник, извесни Били Ширс.