Чиме је пуковник Јеремија Станојевић задужио Београд

Музеј града Београда у Фонду Јеремије Станојевића данас баштини изузетно вредну целину од 2.286 фотографија углавном централних београдских улица, врло систематично сниманих у периоду од 1929. до 1932. године.

У сарадњи Музеја града Београда и Центра за фотографију настала је књига Јеремија Станојевић – Фотографије.

„Значај фотографија Јеремије Станојевића је вишеструк. Оно што смо ми хтели да урадимо са овом књигом, јесте да дамо ново и другачије тумачење, јер је Јеремија Станојевић до сад потпуно био изостављен из домена визуелне уметности и уопште из историје фотографије, а ми смо хтели да му приступимо на један други начин, да га истражимо из другог угла, да објавимо до сада непознате податке и да његове фотографије пробамо да представимо у домену визуелне уметности“, истиче др Ангелина Банковић, музејски саветник Музеја града Београда.

Наравно, додаје Банковићева, у међувремену се дошло и до нових података о животу Јеремије Станојевића, као и о његовој колекцији, али у књизи се приступа из новог, мултидисциплинарног угла и из угла научних дисциплина из којих до сада није тумачена његова делатност, пре свега  историје фотографије, визуелне културе, као и студије колекционарства и музејске студије.

Станојевић је био свестран. Интересовао се за историју Београда и намеравао да напише његову топографску историју, због чега је годинама прикупљао разнолику документацију. Био је колекционар гравира, планова, старих фотографија и разгледница Београда.

Намера аутора била је да у књизи илуструје Станојевићево стваралаштво и укаже на његову сложену естетску и културно-друштвену компоненту.

„Индивидуални таленат фотографа је ту заправо био пресудан да се фотографије разматрају на начин на који смо га сада тумачили. Ово је одговор налогу времена, зато мислим да је неопходно да се направи врста новог вредновања оваквог материјала, тако да он може да се сагледа и у контексту новог откривања српске фотографије“, наглашава Иван Петровић, уредник Центра за фотографију.

„Најпре да кажем да ми Јеремију Станојевића нисмо хтели да представимо као уметника, али својства његових фотографија су таква да могу да се нађу на данашњим уметничким радовима из области фотографије. У читавом истраживању занимљиво је да су многи детаљи откривени захваљујући дигитализацији. Ја претпостављам да је Јеремија Станојевић ишао аутомобилом да фотографише, зато што се на неким местима појављује аутомобил са истим регистарским таблицама, а то је додатно индикативно на снимку из улице Тадеуша Kошћушка, где чак на једном месту препознајемо његовог пратиоца, који се појављује и на другим фотографијама“, објашњава Петровић.

„Можемо да кажемо да ликовни аспект Станојевићевих фотографија превазилази утилитарну форму, која је била коришћена као документ и да је стога отворен за другу врсту тумачења. Дакле, ја сам ово посматрао више из позиције фотографа који је снимао Београд, неког ко се занима за саму тему. Наравно, на другачији начин, те сам из позиције где препознајем сличне примере, тај квалитет могао да уочим”, додаје Иван Петровић.

Јеремија Станојевић записивао је казивања старих Београђана и обилазио терен на местима где су зидане нове грађевине, како би забележио трагове прошлости откопане при изради темеља. О томе је обавештавао Народни музеј и утицао на власнике земљишта, да нађене предмете предају Музеју како би вредна баштина била сачувана.

Ко је био Јеремија Станојевић

Јеремија Станојевић рођен је 1881. године у Kарлсруеу. Потицао је из угледне породице, која је била у родбинским везама с династијом Kарађорђевић. Управо због тога, неко време након смрти кнеза Михаила Обреновића, била је приморана да живи у иностранству, а Станојевићу је, у неколико наврата, било онемогућено да упише Војну академију.

Био је веомао образован - матурирао је већ са 16 година, две године је студирао историју на данашњем Филозофском факултету у Београду, пре него што је 1900. најзад примљен на Војну академију. Ту је, због „његове урођене самодисциплине“, добио надимак Јеша Дисциплина, који га је пратио целог живота.

У војној каријери, од чина пуковника стеченог током Балканских и Првог светског рата, напредовао је до професора на Војној академији и начелника Историјског одељења Главног ђенералштаба.

Други светски рат је провео у заробљеништву, а затим је пензионисан. Преминуо је у Београду 1950. године. За заслуге у војној служби одликован је чак 14 пута