Браћа Спасић, надахнути реком Власином, стварају радове посебним техникама

Надахњује их природа, река Власина која вијуга поред куће Спасића у селу Манастиришту. Крај ње остављају траг, на камену, папиру, платну.

Двадесетдеветогодишњи Јован заокупљен је портретима, а годину дана старији брат Александар истражује окружење посебном техником.

„Нанесем два, три слоја воштане боје и већ касније покривам једну површину акрилном бојом, и касније правим неки цртеж и гребем. Правим контуре неког пејзажа, воде, дрвета”, прича дизајнер Александар Спасић.

„Почео сам са тим реалистичним портретом, касније након тога, тај портрет је добио слободу, долази до брисања, поништавања саме те форме портрета”, изјавио је Јован Спасић, академски сликар.

Тежак живот и немаштина нису их поколебали на путу до академског звања.

Учили су и радили најтеже послове. Као најбољи студенти добијали су разне стипендије.

„Од тог новца смо уплаћивали и своје школарине, плаћали различите рачуне и на основу тога могу да кажем да нисмо бирали послове, нисмо се стидели ничега”, прича Јован.

„Ако верујеш у своје снове биће то испуњено. Значи мораш да верујеш у себе”, прича Александар.

 Скромни, вредни, тихи и ненаметљиви. Један другом велики су ослонац у животу и уметничком раду.

 „Заједно радимо, сликамо, цртамо. Заједно, међусобно се допуњујемо. Шта би требало, коме шта фали”, каже Јован.

 За велики таленат и јединствен ликовни израз браћи Спасић стижу признања из земље и иностранства. Под куполама лесковачког Културног центра, имају прву заједничку изложбу под именом Два света.

„Компатибилна два приступа и две поетике које се преплићу, који имају много тога заједничког а опет аутономни”, оцењује професор Факултета уметности у Нишу Слободан Радојковић.

 Оплеменили су власотинчку уметничку сцену, пријатеље и постоваоце стекли су и у Лесковцу. Мајски и октобарски ликовни салон не пропуштају.