Истина комедије

Изрека да „уметност служи за сопствено добро“ одбацује идеју да уметност може бити за добро било чега појединачног, па тако статус театарске уметности постаје крајње тајанствен и – рањив. Упркос поштовању које позориште ужива, његова се важност исувише често само подразумева, уместо да буде објашњена.

И о комедији треба говорити, највише због оних који промовишу комедију са позиције њене свеобухватне неутралности, због чега се губи оштрица и – зашто да не? – истина која је садржана у комедији. Комедија, као одређена истина о свету, није само једна од многих истина, него у одређеном сегменту свог домета постаје једина могућа истина.

На Данима комедије ћемо се позабавити баш том истином комедије која може бити и много субверзивнија од уобичајених механизама дистанцирања и релативизације.

Критеријуми избора представа за 49. Дане комедије подразумевали су критички ангажман, професионализам и целовитост сценског израза. Овај одабир карактеришу пажљива редитељска читања класичног и савременог текста, велики број ваљаних глумачких креација и адекватна продукцијска заокруженост.

Добра комедија је била и јесте велика реткост. Могло би се рећи да правом комичном духу ништа није више страно од овог времена које тако високо вреднује ведрину, срећу и забаву и идеолошки промовише непосредност. Као да императив забаве и непосредности спутава саму срж комедије, њену искру, као да отупљује онај руб на коме опстаје и успева комедија, исто као и наша сензибилност за њу. Један од основних циљева Фестивала Дани комедије је концептуално оживљавање тог руба. 

Због тога, а и свега већ наведеног, за 49. Дане комедије предлажем следећи репертоар:

Убиство у Оријент експресу по тексту Кена Лудвига, у режији Дарјана Михајловића и продукцији Позоришта „Бошко Буха“;

Чиста кућа Саре Рул, у режији Андрее Пјевић и у продукцији Позоришта Атеље 212;

Тартиф по тексту Жана Батиста Поклена Молијера, у режији Игора Вука Торбице и у копродукцији Народног позоришта из Сомбора и Српског народног позоришта из Новог Сада;

Ibi the Great по тексту Алфреда Жарија, у режији Андраша Урбана и у продукцији Народног позоришта у Сомбору;

Ситнице које живот значе Лоренца Маронеа, у режији Андреја Носова и у копродукцији Народног позоришта Београд, БЕОАРТ-а и Центра за културу Тиват;

Избирачица Косте Трифковића, у режији Иве Милошевић и у продукцији Народног позоришта из Суботице;

Неки то воле вруће по мотивима истоименог филма, у режији Александра Маринковића и у продукцији Народног позоришта Ниш;

Предлажем да у част награђених буде изведена представа:

Терапија Кристофера Дуранга, у адаптацији и режији Оливере Ђорђевић и у продукцији Регионалног позоришта из Новог Пазара.