Шта је стајало – и још увек стоји – иза беса око „Сатанских стихова“ Салмана Руждија

Једна од најконтроверзнијих књига у новијој књижевној историји, Сатански стихови, четврти роман Салмана Руждија, објављена 1988. године, скоро одмах је покренула гневне демонстрације широм света, од којих су бројне биле насилне.

Наредне године, већ у фебруару 1989, ирански врховни вођа, ајатолах Хомеини, издао је фатву или верски едикт, позивајући муслимане да убију Руждија због богохуљења. Такође, Иран је понудио преко три милиона долара награде за особу која убије Руждија.

Рођен у Индији у муслиманској породици, али до тада британски држављанин који је живео у Уједињеном Краљевству, Ружди је био приморан да се деценијама крије.

Контроверза

Роман Сатански стихови улази у срж муслиманских верских убеђења када Ружди, описујући сновиђења главног лика, алудира, а понекад изгледа као да пародира нека од најосетљивијих начела ислама.

Муслимани верују да је пророка Мухамеда посетио анђео Џибрил (арханђел Гаврило у хришћанству) који му је током 22 године рецитовао Божје речи. Заузврат, Мухамед је понављао те речи својим следбеницима који су их записивали и од њих су настали стихови и поглавља Курана, свете књиге ислама.

Главни јунаци Руждијевог романа су индијски емигранти у Енглеској, Џибрил Фаришта и Саладин Чамча, обојица глумци индијског порекла. Фаришта је боливудска звезда, специјализован за тумачење ликова божанстава, док је Чамча емигрант који је раскрстио са својим индијским пореклом и позајмљује глас анимираним ликовима у Енглеској.

На почетку романа, њих двојица су заробљени у отетом авиону који лети из Индије у Енглеску. Авион експлодира изнад Ламанша, али они преживљавају на чудесан начин. Након пада, обојица доживљавају магичну трансформацију, у којој Фаришта прима обличје анђела Џибрила, а Чамча ђавола.

Ружди кроз причу описује серију магијских сновиђења приписаних Фариштином болесном уму, међусобно повезаних многим тематским детаљима, али пре свега заједничиким мотивима откривења, религије, фанатизма и сумње.

Секвенца коју су муслимани највише протумачили као увредљиву заправо је парафраза живота пророка Мухамеда, који је у роману назван Махаунд – име које су хришћани током средњег века користили за Мухамеда јер су га сматрали ђаволом.

Руждијев Махоунд ставља своје речи у уста анђела Џибрила. Иако у књизи Махоундов измишљени писар, Салман Персијанац, одбацује аутентичност стихова свог господара, он их бележи као да су Божје.

Централни мотив ове епизоде су Сатански стихови, којима пророк прво објављује да стара политеистичка божанства имају своје место у новој религији, да би затим одбацио као откривење које му је подметнуо Шејтан (ђаво).

Пророк има два главна противника: демонску свештеницу Хинд и сатиричног песника Баала. Након протеривања пророка и његовог тријумфалног повратка, Баал се скрива у јавној кући у којој проститутке преузимају идентитете пророкових жена, док један од пророкових ученика мења делове Курана док му их пророк диктира. Ова два мотива нарочито су протумачена као увредљиви у муслиманској заједници.

Друга секвенца сновиђења говори о индијској сељанчици Ајши, која тврди да разговара са архангелом Џибрилом. Она успева да наговори цело село да пође пешице на ходочашће у Меку, тврдећи да ће моћи да ходају преко Арабијског мора. Ходочашће се завршава катастрофалним климаксом у коме верници улазе у море и нестају, а сведочења очевидаца се драстично разликују по питањима да ли су се сви једноставно удавили или су успели да ходају по дну мора.

Радња треће секвенце одвија се крајем 20. века и говори о фанатичном религијском вођи у изгнанству, названом Имам. Овај лик јасно алудира на Хомеинијево изганство у Паризу, али је различитим понављајућим мотивима такође базиран на поменутом лику пророка.

Могу ли се преиспитивати верски текстови

За многе муслимане, Ружди, у свом измишљеном препричавању настанка кључних догађаја ислама, имплицира да је пророк Мухамед, а не Бог, извор откривених истина.

У Руждијеву одбрану, неки теоретичари су тврдили да је његово „непоштено исмевање“ у ствари истраживање да ли је могуће одвојити чињенице од фикције. Теоретичар књижевности, Грег Рибенсон, истиче да Џибрил није у стању да разлучи шта је стварност, а шта сан.

Од објављивања Сатанских стихова, Ружди је тврдио да верски текстови треба да буду отворени за оспоравање. „Зашто не можемо да расправљамо о исламу?“, пита се Ружди у интервјуу из 2015. „Појединце је могуће поштовати, штитити их од напада, а бити скептичан према њиховим идејама, чак их жестоко критиковати“.

Ово гледиште се, међутим, сукобљава са гледиштем оних за које је Куран дословна Божја реч.

Након Хомеинијеве смрти, иранска влада је 1998. објавила да неће спроводити његову фатву нити подстицати друге да то учине, мада су 10 година касније објавили да је она још на снази. Ружди се на крају преселио у Сједињене Државе и редовно се појављивао у јавности.

Ипак, 34 године касније, претње његовом животу су опстале.