Питер Брук – Револуција са Шекспиром

Питер Брук је рођен у Лондону 1925. године, као син Јевреја који су емигрирали из Литваније. Прва представа коју је као дечак режирао била је луткарска игра коју је изводио за породицу и пријатеље. Текст је имао наслов Хамлет од Вилијама Шекспира и Питера Брука. У њој је Брук правио лутке, вукао конце и говорио стихове свих ликова. Кад би се представа завршила, он је желео да поново започне целу ствар, али са потпуно промењеном верзијом. У овом детаљу се налазе две стране личности будућег мајстора-редитеља: градитељ лутака, извођач и аутор, као и онај други који је незадовољан постигнутим, уз сталну потребу да све уради поново, само другачије. У томе можемо назрети и одјек идеја великог теоретичара позоришта Едварда Гордона Крега, чији је концепт „глумца као надмарионете” створен како би омогућио да глумац буде под потпуном контролом уметника-редитеља.

После школовања на Оксфорду, Питер Брук се врло брзо обрео у позоришту у Бирмингему где је почео да режира. Било је то 1945. године. Већ следеће године је добио прилику да у Шекспировом Меморијалном позоришту у Стратфорду постави Узалудни љубавни труд. Тако је Брук постао најмлађи редитељ који је режирао на овом легендарном месту. Брук је одлучио да ову пасторалу постави у стилу француског сликара Ватоа, чије слике поред љупкости и наиве доносе меланхолију која се појављује као најава блиске смрти. Узалудни љубавни труд, који не спада у комаде које привлаче публику и радују благајну, био је потпуни тријумф. Представа је направила две ствари: учинила је да Брук задобије репутацију бриљантног младог редитеља и да потцењени Шекспиров комад стекне репутацију позоришно подстицајног дела.

Брук је 1947. године у Стратфорду режирао Ромеа и Јулију, са идејом да раскине са конвенцијом сентименталне приче о младим љубавницима. Желео је да поново открије поезију која се подиже из канализације Вероне, града насиља, страсти, смрдљиве гомиле, племства и интрига. У таквој Верони, прича о љубави је пуки инцидент. Редитељ је оголио драму од њене уобичајене поезије и утопио је у атмосферу италијанских врућина и зноја. Данас би нам такво читање Ромеа и Јулије било веома блиско. Тада је, међутим, представа била потпуни шок. Критике су биле поразне.

Потом је дошла Мера за меру са Џоном Гилгудом, као злобним Анђелом, па сажета телевизијска верзију Краља Лира са Орсоном Велсом у главној улози. А онда је стигао и Тит Андроник. Била је то прва представа овог комада која је одиграна у Шекспировом родном месту. У главним улогама били су Лоренс Оливије као Тит и Вивијен Ли као Лавинија. Извештаји говоре да су се током призора ужаса гледаоци онесвешћивали, и да су на свакој представи дежурала кола хитне помоћи. На фотографијама представе, међутим, не видимо натуралистичка одсецања руку и језика, све је на њима апстрактно и метафорично. Критичар Јан Кот је писао: „Брук није открио Тита, он је открио Шекспира у Титу.“ Био је то, до тада, највећи успех Питера Брука са Шекспировим комадима. Ова представа Краљевске шекспировске компаније изведена је и на сцени београдског Народног позоришта.

Следиле су нове поставке Шекспирових комада: Бура са Џоном Гилгудом као Проспером и Краљ Лир са Полом Скофилдом, кога је публика у Београду видела почетком шездесетих година. Уз све позоришне и филмске успехе (Модерато кантабиле, Мара/Сад) који су доприносили репутацији редитеља, највеће је тек долазило. Био је то Сан летње ноћи.

Критичар Њујорк тајмса Клајв Барнс је после премијере Сна летње ноћи записао: „Једном се догоди позоришна представа о којој ће се причати док год буде постојало позориште, представа која ће извршити огроман утицај на модерну сцену… Да Питер Брук није урадио ништа сем овог Сна, заслужио би место у позоришној историји.“ Барнс, познат по веома строгим судовима, врло прецизно је оценио оно што је Брук постигао: „Брук је приступио тексту са зрачећом невиношћу. Драму је третирао као да је тек написана и послата му поштом. Поставио је комад без референци према прошлости, без клањања традицији. Брук је занемарио паучинасте бајке, прозирне велове и читаву атинску шуму. Видео је драму онаквом каква јесте – алегорију телесне љубави и магично игралиште изгубљене невиности и скривених страхова.“

Питер Брук је својим приступом Сну летње ноћи, најрадикалнијој од његових поставки Шекспирових драма, створио нешто што ће инспирисати позоришне ствараоце и остати у свести публике више од четрдесет година. Десетине хиљада људи гледало је Бруков Сан у Стратфорду на Ејвону и у Лондону, а потом и на светској турнеји која је укључивала четрнаест градова у Европи (међу којима је био и Београд), САД, Јапану и Аустралији. О представи коју је гледао на 6. Битефу, говорио ми је позоришни пријатељ: „Нисам баш био сигуран зашто сам дошао да гледам ову најдетињастију Шекспирову драму. Три сата касније, кад сам после Сна изашао из Народног позоришта, желео сам да играм испуњен радошћу коју ми до тада ниједна позоришна представа није даровала, а ни касније.“

Књига Питера Брука Суштина милосрђа открива пут који је мајстор-редитељ трасирао режирајући Шекспирове драме. Ова збирка есеја у којима Брук размишља о Шекспиру поставља питања као што су: ко је био човек који је написао Шекспирова дела, зашто Шекспир никад не застарева, како да глумци приступе Шекспировом стиху… Враћајући се драмама које је некада бриљантно режирао, као што су Краљ Лир, Тит Андроник и, наравно, Сан летње ноћи, деведесетпетогодишњи Питер Брук и даље даје прецизне одговоре. Ова кратка, али неизмерно паметна књига нуди унутрашњи поглед који осветљава однос великог светског редитеља према највећем светском писцу. Бруков геније и одмереност сјаје на свакој страници Суштине милосрђа.