Како фотографије сведоче о нашим животима у време ковида

Били смо свесни да је противник невидљив. Борили смо се свако на свој начин, видели смо га различитим очима, али у души је, изгледа, свима било исто.

Недостајало нам је из дана у дан све више. У почетку само загрљаји драгих људи, затим и пољубац, а онда, како су одмицали дани, све више смо жудели за нечијим осмехом и коначно за животом.

Тражили смо га у свему јер је одједном постало нејасно шта је то. Некоме вежбање у природи, као да се не дешава ништа, а некоме пар изговорених реченица од клупе до клупе међу драгим особама, уз ту чувену дистанцу.

Сунце је тих дана било сјајније него икада. Многи су излазили само на терасу, али фризура је морала да се има, јер често се неко нашао под нашим прозором да нам отпева серенаду, коју никада нећемо заборавити. Златне струне надгледао је неко са терасе свог стана, жалећи можда што не може да уради то исто за своју супругу, сестру, ћерку.

Оне које су некуд журиле, чекале су свој трамвај, аутобус, не размишљајући ни о чему другом осим о томе како да да уђу у превоз у коме се, захваљујући маскама, неће заразити. Пожелети нешто друго, колико год то било у складу са њиховом женственошћу, било је у другом плану.

Многи су имали своје маске, а неки су се крили иза туђих, верујући да се можда са туђом лакше живи. Лакши живот или само живот, неки су тражили на другачији начин, као и до сада, али евиденто, мало опрезније.

Срце је сламала слика кревета у огромном простору, који нам је некада служио као позорница за концерте или сала за спортске догађаје. У креветима у неким моментима није било никога, али знали смо зашто су празни и знали смо да ће ускоро бити пуни.

Неко је на  фотографији написао „Све је пошло наопачке“, вероватно за врапце и мачке, као у песми из серије На слово, на слово. Ако је и пошло, фотографија потврђује да то није важило за мачке. У тим наопаким временима оне су уживале, а и деца са њима.

Цветало је и другарство тог прошлог пролећа. Иако ни школа није била онаква на какву су навикли. Другари су остајали другари, на улици, у кући...

А љубав? И она је била ту негде, заробљена између могућности и жеља. Љубав под маскама, за коју су без обзира на корону, врата била отворена.

„Главна тема је невидљива у целој причи фотографу, тако да су фотографи морали посредним средствима да представе шта је то корона у нашем животу и како наш живот сада изгледа, без обзира да ли се дешавао у јавном простору, или се дешавао у приватном, затвореном у четири зида“, наводи Звездан Манчић из Центра за развој фотографије.

И између четири зида живот је ишао даље. Кошмар у глави, неизвесност и сусрет са нечим непознатим није нас лишио оптимизма. Тада је много тога деловало мрачно, али смо у светлост на крају тунела, ипак, веровали.