Обрачун са самим собом Мирослава Мире Радојчића из 1984.

Недавно је на интернетским страницама Радиотелевизије Србије, у Магазину, под насловом Објави и буди проклет, објављен до сада необјављиван интервју који је југословенски и српски доајен новинарства Мирослав Миро Радојчић (1920-2000) дао јануара 1985. за лист Репортер тада младом новинару, Бојану Босиљчићу, данас уреднику културе у нашој кући.

Повод том интервјуу је била необична чињеница да матични Радојчићев лист, Политика, није хтео да у новогодишњем броју објави текст свог новинара са 40-годишњим стажом у том тренутку. Реч је, наиме, била о тексту у коме је Радојчић са нотом горчине и сете говорио о својој професији – новинарству. Проблем је била, наводно, форма текста: Радојчић ту, наиме, интервјуише самога себе. Позадина је, пак, била политичка „неподобност“. О свему томе можете читати овде.

На крају овог троделног серијала текстова интервјуа са великаном, објављеног поводом тога што су недавно на зидовима зграда у београдској улици која се звала Хварска освануле нове табле са именом Мирослава Радојчића, дајемо оригинални Радојчићев текст, из децембра 1984, објављен тада у Борби.

Обрачун са самим собом (1984)

Пише: Мирослав Радојчић

Пошто претпостављам да је ово мој завршни текст за још један новогодишњи број, а како сам кроз минуле године интервјуисао ни сам не знам све кога, покушаћу, ево, за „Борбу" да интервјуишем и себе, јер то нисам могао да урадим за свој лист. И то само о једној јединој теми - о својој професији. Дакле...

Шта је за тебе новинарство...

– Често се шалим али тако и мислим - новинарство је професија „слатке горчине“. За мене је новинарство неодвојиво од романтике, пролазности и умирања. Као онај цвет „дан и ноћ“, новински текст сваке ноћи умире, али се сваког дана и рађа. Ничег пролазнијег, али и ничег трајнијег од њега нема. Као коб неког вечног Сизифа и он је вечно присутан. Стална пролазност дође као нека уклетост, стална присутност, као нека бесмртност. Новинарство је, стварно, вечно тражење, немир и лутање, истовремено и сударање и паћење, јер ако то није, онда није ништа.

Често си говорио да је у новинарству све лако сем писања...

– Јесте, али реченица, коју ми приписују, није моја, већ једног од мојих давнашњих драгих уредника. Иначе, сасвим је истинита. Имао сам несрећу, или можда срећу, да у новинарство уђем, и у њему останем, као један од оних, које ми, у ведрим шалама, називамо „копачима“. Као један од оних, који је највећи део своје каријере морао да пише скоро сваки дан. Писање је стварно најтеже. Нико ко није седео пред празном хартијом са обавезом да пише сваки дан, неће разумети то свакодневно трпљење. Мене и многе моје колеге је то трпљење већ одвело на оперциони сто, а то је још и мања казна од оне теже, инфарктне, јер она је често и крај. Само, ништа се добро не може написати, ако се не напише „из стомака“ – ако вас стомак не заболи.

А како изгледа тренутак опуштања, знају ли новинари за радост коју доноси завршени посао...

– С том врстом блаженства мало се шта у нашем животу може упоредити. То је као кад из пакла уђете у рај... Да ли сте икад доживели летњу олују у планини. Кад се саставе небо и земља, кад се небо испразни, изгрми, а онда се све умири. И онда мирис опојног озона... Само, то блаженство не траје дуго. Један час. Чека вас нови дан, нови посао, почиње све из почетка. И тако све као у неком непрекидном кругу. Чудан и шашав је тај новинарски живот.

С погледом унатраг да ли је највеће у новинарству бити репортер са лица места...

– Новинарски то је највиши домет. То је суштина новинарства. Ви можете писати веома учене коментаре, јер вештом новинару довољно је да прочита три пасуса па да напише три ступца. Али, највећи домет новинарства је добра репортажа „са лициног места“. Не описна, него она која читаоцу открива нешто ново, која продире дубље. Није, на пример, битно колико неодољива грађевина Емпајер стејт билдинг у Њујорку има прозора, спратова, колико је дуго грађена. Шта ми је изгледало значајно... Зашто је грађена у време највеће економске кризе у Америци, зашто је тај пркос у небо отишао увис у тренутку највећег осећања човекове изгубљености... Мене су увек привлачиле те, назовимо их емотивно филозофско-социолошке теме. Позадина ствари. Не оно што се види голим оком.

Сретао си и разговарао с многим звездама - од државника до филмских дива; како би ове прве, што одлучују о нашим судбинама, описао...

– Ако бих морао у једној јединој речи онда бих рекао да ми је Черчил изгледао најискуснији, Нехру најмисаонији, Де Гол најдостојанственији, Хрушчов најдомишљатији, Кенеди најшармантнији, да их све и не набрајам. Већина њих су били симпатични због тога што се никада нису љутили на новинаре, осећали су се ваљда довољно великим да су им могли опростити, ако их тачно нису ни пренели.

Шта значи бити дописник из света?...

– То значи бити „девојка за све“. Амбасадор свог листа и истовремено и слуга свог листа. Уживати повелику слободу, али је и скупо плаћати. Имати на дохват руке много догађаја, а опет се питати о чему писати, шта јавити својој редакцији. Из дана у дан слати извештаје, репортаже, чланке, а не знати њихов прави одјек. Ослушкивати са оба ува. Како се то, што радите, прима и на једној и на другој страни...

Постоји много мишљења шта је то новинарство... а новинари као да најтеже прихватају оно по којем је новинарство слушкиња политике.

– Има једна политика са којом се сви слажемо. То је наша независност, наша несврстаност, наша оданост слободи. Ту не може бити никаквог конфликта, неспоразума, погађања. То је и моја политика и то сам, мислим, и доказао својим текстовима... Али, не прихватам и не признајем политиканство. Ни оно ситно, провидно зихераштво... Највећа мана или највећа опасност за новинарство је конформизам, полтронство. Да и не спомињем, највећа му је врлима да буде жустрије од друштва у целини. Не само да је то суштина овог позива, него је то и закон живота.

У чему је највећа мистерија новинарске професије...

– Саме мистерије у писању нема, иако је писање, на свој начин, велика тајна. Али, постоји једна врста мистерије, коју не могу да објасним. Зашто је та професија мање цењена у „естаблишменту“ него код читалаца. Постоји један изопачен менталитет који све порфесије градира, а то је бесмислено. Нити се професије могу градирати, нити може бити новинара изнад друштва и времена у којем живимо, нити, најзад, ико може претендовати да је увек у праву, јер нико никад није сасвим ни „у криву“.

Неки од највећих мајстора пера, Иво Андрић на пример, имали су узвишено мишљење о новинарству и новинарима, одакле то...

– Нас новинаре и нашу професију увек су ценили и уважавали највише они који знају каква је то мука писати. Иво Андрић једанпут ми је лично изрекао своје поштовање према овој професији кад је изговорио и ово: „Увек сам се дивио новинарима – највише због брзине којом умеју да пишу. Ја лично веома тешко пишем – понекад се мучим и два и три сата око једне реченице да би у њој свака реч 'легла'“...

Живео си дуго напољу, да ли си се из тог света вратио помало као странац...

– Не, у правом смислу те речи. Има разлике између света и света. Свет о коме је исто тако Андрић говорио био је свет, у којем се од Београда до Лондона путовало два дана и две ноћи. Није тад било авионских брзих веза. Данас су те географске и не само географске раздаљине другачије... Нема више места у Европи у које не можете стићи за два-три часа. Ја сам био на Хималајима пре него што сам био у Нишу, био сам на Филипинима, а нисам био на Плитвицама. Свет је постао веома мален. Свет је постао један. Свако од нас је грађанин света. И ја се тако осећам – Београђанином, Југословеном, и грађанином света, управо овим редом.

Постављаш ли понекад и нека питања о новинарству и о томе у шта оде живот...

– Како да не, питања је тушта и тма. Зашто, на пример, људи који имају највише угледа у овој професији нису на местима на којима се одлучује о њој... Зашто се често страхује од стваралаца у њој, а то претпоставља оно што је најпотребније у новинарском позиву – способност размишљања и храброст мишљења... Зашто је све мање способних младих људи, који би желели да уђу у новинарство зато што им је то животна чежња, а не само шанса за запослење. Зашто се сада, и међу новинарима чак, јављају нејпреданији цензори готово сваке свежије мисли – чак и кад то није потребно. Зашто толико притисака, бесмислених и непотребних.