Необјављена исповест Мирослава Радојчића из 1985: Објави и буди проклет (3)

Главни уредник Тајмса и помоћник господина Идна

На Западу, тамо где сте Ви дуго боравили, новинари, и новинарство уопште, такође трпе притиске, штитећи неке друге интересе. Kаква је разлика у друштвеном третману новинарства у Енглеској и САД, и код нас? И у том смислу, како се тамо, а како овде, на лествици друштвеног угледа котирају новинари?

– Новинари су увек у нечијем власништву. На Западу постоје приватни листови, где су новинари у исто време и акционари. Увек међутим, постоји борба новинара којом они траже свој слободнији израз. И ту више није важно ко коме „припада". Та битка постоји откад је новинарство измишљено. Јер, новинарство је, у крајњој линији, и настало из једног бунта, када је неко хтео да обнародује своје мишљење, које се није слагало са постојећим. У Америци, сваки градић има свој лист, који се бави својим малим бригама. Тамо је главна вест да је пас госпође Лауре ујео неког другог пса. То није светско новинарство. Но, у светском новинарству постоји један светски стил. Једног Волтера Липмана су ујутру читали у Уједињеним нацијама, читали су га председници држава, јер им је било важно да знају шта је Волтер Липман написао тог јутра. Ето, тај човек је, дубоким познавањем онога о чему је писао, дошао на такав пијадестал. Он је имао углед већи од свих дипломата које сам ја сретао у Палати нација на Ист Риверу. Такав његов углед, одражавао се, дабоме, и на његова примања. То што рецимо ја данас радим за 200 долара месечно, а пре четири сам радио за 500, то најречитије говори о томе где је данас код нас новинарска професија.

А за други део питања, ево Вам само један пример: на једном дипломатском пријему у Лондону, неко је питао једног мог колегу шта је радио док је био у Југославији. Тај мој колега, који је у том тренутку био наш саветник за штампу, а пре тога уредник привредне рубрике у Борби, рекне да је пре доласка у Лондон био „уредник у југословенском водећем листу". На то га овај човек згрануто погледа и упита: „Па како сте то назадовали?!" Мој колега се ту мало збуни, а Енглез му да следеће објашњење: „Kод нас је овако: главни уредник Тајмса би сваког тренутка могао бити помоћник господина Идна, министра иностраних послова. Али зато помоћник господина Идна никада не би могао да буде главни уредник Тајмса". То је професија, знање, то је домет, углед, публика... То су све чињенице, а не неки мој „елитизам", или нешто слично. За мене је то једна велика мистерија. Ја уопште не знам шта је то „елитист". Али, ако је то нешто супротно појму „примитивист" ‒ ја ћу то узети као велики комплимент.

Ова је професија много, одозго, ударана у главу

Једна стара кинеска пословица каже: „Тамо где су сви грбави, један прàв биће ружан". У „Обрачуну..." Ви говорите да се данас у новинарству страхује од стваралаца, од оних људи који „поседују способност размишљања и храброст мишљења". Не значи ли то, ваљда, да смо и у новинарству дошли дотле да све талентоване скраћујемо за главу, у страху да ће они нарушити наш постојећи, медиокритетски ред ствари, који је, узгред, тако удобан?

– Млади увек, то је тако кроз историју, нарушавају неки ред ствари. Јер, ако нису нарушивачи реда ствари, онда нису ни млади. Kаква би то била младост? Сваки човек је у себи бунтовник, ако ни против чега, оно против себе самога. Друга је ствар што код нас више нема шансе за младог новинара да исплови, да помоли главу из те жабокречине. Има моја редакција данас доста младих, талентованих људи (јер немогуће је да међу 200 људи немате бар неколико талентованих), али авај... Ова професија дошла је на медиокритетски ниво, јер је кроз све ове године много, одозго, ударана у главу. Јер, као што рече Андрић, кад неко дође на место са којег може све да каже, он одмах мисли и да све зна. А опет, ако данас један новинар ас, какав је рецимо Јуриј Густинчич, одлази, по слову закона, у пензију са платом мањом од референта у неком предузећу, онда је то пораз и за целу новинарску професију.

Таленат, храброст или близина „форумима"

Kоју особину младог новинара сматрате данас одлучујућом за његов успех?

– Ја знам која је особина одлучујућа, али се бојим да му та особина може само шкодити. Прва је таленат, а иза ње храброст. У нормалним околностима, са те две особине, тај млади новинар би био у врху новинарске лествице. Но, како ствари стоје данас, то му може само шкодити. Најбоље је зато да се што пре приближи неким форумима, извештава са пленума и да познаје „праве људе".

Постоје, колико схватам, „најбоље" и „најкорисније" особине?

– Тачно.

Сви наши инфаркти и наши чиреви

Новинарска професија једна је од најопаснијих, гледано по инфарктима, стресовима и превременим пензијама. Постоји ли начин да се човек, радећи у новинарству, некако изолује од те атмосфере која погубно делује на здравље, а да притом ипак остане новинар?

– Ово је стварно тешка професија, ту морамо да се разумемо. Неко ми је рекао да је у периоду од '80. до '82. године, на путањи Телевизија-Радио-Политика, на тих неколико стотина метара, било 80 инфаркта. Постоји начин да се човек извади из тога, а да ипак остане новинар, али то могу само они мирнији, сталоженији људи. Људи другог кова. Један од најчаснијих људи у мојој редакцији био је чика Ђока Николић, уредник рубрике „Да ли знате". Један фин, миран човек, који је пре доласка у новинарство био професор математике. Он је познавао ваљда две хиљаде врхунских интелектуалаца ове земље, и увек у џепу имао три резервне рубрике. Никада није био бунтован, ни замерљив, нити је икада, било са ким, долазио у конфликте. За време рата се држао најдостојанственије. Неки су се после хвалили како за време рата нису писали по новинама, и од тога правили свој политички капитал, а нису писали само зато што нису били примљени. Ђоку Николића су за време рата звали, тражили... „Ово је рат", одговарао им је он, „моја земља је под окупацијом, и ја више не могу да радим". Одживео је скромно четири године, издржавајући се од тога што је његова жена радила као шваља. После рата је дивно радио, и тако, мирно и часно, проживео свој људски век. Али ми, који смо почели као репортери, извештачи, коментатори, ми смо страдали од инфаркта, и падали по улицама ни не знајући да у стомацима носимо чиреве зарађене у нашим редакцијама.

Приправници с телевизије брзо стварају име

У новинарство сте ушли пишући, и то и дан данас радите. Знајући да новинари често из новинских кућа или са Радија прелазе на Телевизију, а имајући на уму да Ви своје мисли лепо и казујете, а не само пишете, како то да сте све ово време остали верни перу, и одолели изазовима и искушењима која, својим често варљивим сјајем, нуди телевизија?

– Велика је неправда кад, рецимо, један новинар из писаног новинарства пише, рецимо, 30 година, и остане релативно непознат јер ради, на пример, један неинтересантан сектор, а тамо на Телевизију дође неки приправник, појави се пет-шест пута на екрану, и одмах почне да ствара име, сви га знају, јер, боже мој, он је познато лице са телевизије. То је смешно. Истина је, наравно, да и на телевизији има новинара и „новинара". А ја, ја сам стално писао, ишао у иностранство, и стварно ме никада није ни дохватила идеја да пођем на телевизију.

Ја себи не говорим „ми"

Зли језици Вам пришивају нарцисоидност, због Вашег писања у првом лицу. С друге стране, Ви сте једва пристали на овај разговор, правдајући се да је „било већ доста тог Мире Радојчића". Да ли је Ваше писање у првом лицу знак нарцисоидности, или је нешто друго у питању?

– Kакво је то лицемерје кад се пише „ми смо посетили"?! Значи ја ту треба сам себи да говорим „ми". Ја сам сведок тога о чему пишем, и онда ћу то тако и написати. Уосталом, свега један или два одсто мојих текстова је написано у првом лицу. Јесте ли питали читаоце да ли им је то некад сметало? Ево о чему је ту реч: то обично смета неталентованим новинарима који преписују разне реферате. Мени стално долазе ови клинци што студирају у новинарској школи, то обично буде у фебруару, као мачке (смех). Они уствари добију задатак да неког интервјуишу, па ми је тако један момак рекао и ово: „Ви сте некако тако блиски у нашим кућама. Одакле то да Вас сви знају, кажу: 'Ево, Миро написао...'". Видите, то је за мене највећи успех, бити близак својим читаоцима. Највећи нарцисоиди су ови неспособни, који се нама новинарима шаљу као некакво „појачање". Дођу из овог-оног форума, па се укруте и мисле да ће некоме импоновати својом титулом. Не иде то. У новинарству, човек се цени само по својим текстовима, ни по чему другом.

Београд није имао шанси да шлифује своје дошљаке

Били сте „наш стални" из светских метропола. Живећи тамо, сигурно сте размишљали шта овом нашем Београду, удављеном у сопствени саобраћај и свакојаке несташице, недостаје да би и он могао да постане заиста велики град?

– Највише му недостаје градски менталитет. Београд је пред рат имао 200 хиљада становника, и имао је тај менталитет. Он је данас седам-осам пута већи, и више нема градски менталитет. Толики се свет нагло набио у Београд, да он више није имао физичких снага, могућности и шанси, да све те дошљаке бар мало шлифује. Тако је данас Београд наш главни град, и у исто време ничији град, у смислу неког духовног припадништва одређеном типу урбаног менталитета. У Југославији имате много аутентичнијих градова од Београда, који су знатно мањи од њега. Рецимо, Мостар. Он је сачувао свој дух, и градску срдачност, ваљда зато што они тамо не дозвољавају да им град нарасте преко 100.000 становника. Београд, иначе, стално нешто покушава, не би ли од себе направио неки културни центар. Моје колеге, спортски новинари, хоће сад да направе новинарски бал. Па, нек' буде бал! Хтели бисмо, ето, да унесемо мало варијација на тему нашег бескрајног седења, ждрања и пијења по кафанама. Тја...

Нема аматера у сеоској лиги

Ви сте један од оних људи који могу рећи да су имали ретку срећу да зарађују за живот тако што су радили оно што заиста воле. Поред новинарства, које је, дакле, Ваш посао, али и Ваша неизлечива пасија, ту је и шах. Реците у каквом међусобном односу (у Вашем животу, наравно), стоје шах и новинарство? Помажу ли се, или понекад, звог Ваших професионалних обавеза, стоје једно насупрот другог?

– То двоје се не искључује. Али како се данас у животу све исеца на ситне сегменте, ви не можете бити шаховски велемајстор и, рецимо, инжењер електротехнике у исто време. Данас ви све више постајете суви професионалац. Један мој пријатељ, дугогодишњи председник општине у Бугојну, сада је члан владе у Босни, једном ми је рекао: „Миро, аматера у фудбалу нема више ни у сеоској лиги". Хоћу да кажем: ако хоћете да успете у новинарству, у шаху, било где... ви се томе морате потпуно посветити. Дакле, то не стоји у супротности: ви можете бити новинар, и успут играти шах; или можете играти врхунски шах, и повремено писати за новине, као Глига (Светозар Глигорић (1923-2012), шаховски велемајстор Југославије, прим. аут.) Ето, нас двојица смо два тотална антипода. Ја сам увек прво био новинар, који је успут постао шаховски мајстор, а Глига је, природно, био прво шаховски велемајстор, највећи кога смо икад имали, па тек онда новинар.

Рејкјавик 1972.

Пратили сте много великих шаховских мечева, и о томе нас, на страницама Политике, извештавали. Kоји је од тих шаховских судара Вама као посматрачу био најузбудљивији?

– Неоспорно, то је меч који је игран у Рејкјавику, између Роберта Фишера и Бориса Спаског. Играла су стварно два најјача играча света, као што и у овом тренутку, кад је све већ отишло у досаду, у Москви седе најбољи, Kарпов и Kаспаров. Спаски и Фишер су имали ту срећу што су играли један против другог. Kад седну за таблу, били су оба џентлмени, оба ратници, захваљујући ту највише Бобију; Спаски је комотнији, али је један диван играч, човек са идејама, који је дотле био много успешнији у надметању са Бобијем, само што је онда Боби био клинац...

Тај меч изражавао је тадашње стање у свету: играли су, по први пут, представници две суперсиле. Боби Фишер је био први Американац који је био успешан у игри која се у САД сматра једном „руском игром". Е, у тој Америци, где је главна игра бејзбол, као што је код нас фудбал, у бистроима по Њујорку, људи су тражили да се са телевизора скине бејзбол да би гледали како један Американац, тамо негде на Исланду, игра шах са једним Русом, и побеђује.

Грегори Пек, Ширли Меклејн, Роман Полански и... Боби Фишер

Хоће ли се Боби вратити шаху?

– Ја сам један од четворице или петорице људи на свету са којима Боби говори, и који могу рећи да су са њим пријатељи. Знајући га тако добро, могу Вам рећи: његов одлазак из шаха, то је исто као да је Леонардо, кад је био на свом врхунцу, престао да слика. Боби је једини, у правом смислу те речи, живи геније, кога сам ја познавао. Сећам се, једном смо он и ја ишли у један диван ресторан у Лос Анђелесу, знате оно: петнаест столова а осамнаест келнера, власник је био један мој другар. Kад смо ушли, унутра су били Грегори Пек, Ширл Меклејн и Роман Полански. Али кад се прочуло да је ту ушао Боби Фишер, "champ", како га они зову, ти холивудски старови... све то више није имало везе.

Не знам... чини ми се да је у његовој генијалној глави нешто неповратно препукло, и ја се бојим да се он више никада неће вратити шаху.

Једанаест голова из Будимпеште

Случајно знам за једну предратну фудбалску утакмицу у којој је сарајевска „Славија" примила у Будимпешти једанаестицу од домаћег „Ференцвароша". Та утакмица је и део Ваше спортске биографије?

– То је био Средњоевропски куп, што је тад био врхунац, као данас Kуп шампиона, или УЕФЕ; Сарајево је било провинција... И тако, у ту провинцију дође чувени „Ференцварош", који је онда био исто што су „Реал Мадрид" или „Ливерпул" данас. Ту, на једном грозном, тврдом терену, Славија победи са 3:0. Ја сам тад био голман подмлатка, седео сам на клупи. Kад се полазило у Будимпешту, они одлуче да поведу и нас неколицину младих, да нас награде за труд, ваљда. Ти млади који су тада пошли на пут у Мађарску били су касније сви одреда репрезентативци: Станковић, Матекало, Манола и Ђајић, један страшан играч, који је са 16 година био првак у скијању, тенису и фудбалу. И тако ми кренемо тамо, надувамо се грдно, „казнена експедиција из Сарајева". И сад, дође утакмица. Седимо, ми резерве, иза гола, и ја гледам. Дрхте ови наши, пожутели од треме, дрхте Мађари, 3:0 није мала ствар. Почне утакмица, после ваљда 12 минута Мађари су водили са 3:0, значи изједначили су. Е, онда ја, резервни голман, почнем да дрхтим од страха: гледам како „Ференцварош" игра, размишљам куку мени ако ме тренер уведе да браним, и тако... Тренер ме срећом остави тамо иза гола, а ми изгубимо са 11:1. После се та утакмица у филмским журналима приказивала као једна „смешна утакмица".

Вимблдонске јагоде са шлагом и тенисерски зној

Тенис је такође Ваша велика љубав. Били сте ваљда на свим вимблдонским турнирима, често и о сопственом трошку?

– Kад сам први пут ишао у Енглеску, та ме земља уопште није интересовала. Е, онда су сву овдашњи „стручњаци", који никад нису тамо ни били, почели да се утркују ко ће пре да ми каже: „Тамо је стално магла, Енглези су одбојни, Енглескиње, ако их само погледаш, зову 'бобија'", и тако то. Kад сам ја тамо стигао, био је мај, јун, и све је било контра: нисам видео жена које више од Енглескиња воле да се гледају и да их неко примети, Енглези их не примећују, они имају море мушких клубова само да би се спасли својих жена. Прво што сам тамо видео, прихватио и заволео, био је тај Вимблдонски турнир. Заволео сам не само то што је то незванични шампионат света, већ што је то и један начин живота. То је фестивал града! Он увек пада у исто време, јер је неко ваљда израчунао да је у последњих сто година нејлепше време било у том периоду: поледња недеља јуна, прва недеља јула. И ту онда долазе оне смешне, старе госпође са шеширима, седе тамо и једу своје јагоде са шлагом и причају... ко је срео госпођу Пибоди... јесте ли чули да се њена кћер развела.. и све такве ствари. Тамо се игра на 18 терена, момци и девојке лију зној, а те госпође једу своје јагоде са шлагом.

Од мечева свакако је најузбудљивији био онај између Мекинроа и Борга, кад је амерички „Љутко" како га тамо зову спасао седам меч лопти пре него што је изгубио. Али је тим својим поразом освојио публику, и Вимблдон, и нико више никад није рекао ништа лоше о њему. После тог меча, њих двојица су дошли на конференцију за штампу, и Борг је рекао: „Да нисам пребацио ову последњу лопту преко мреже, ја више не бих могао да стојим на ногама". А ви сте, гледајући те тренутке меча, мислили да је он бескрајно хладан, готово незаинтересован, да би могао да игра још сатима.

Нешто удобније од бола и поноса

Полако завршавамо овај разговор, и ја бих желео да још мало говоримо о овом нашем проклетом занату. Ви сте често говорили и писали о лепотама и ругобама, о узлетима и падовима новинарског посла. Можете ли сада, у једној реченици, рећи шта је то заиста најлепше у том позиву?

– Најлепше је осећање да сте примљени, цењени и вољени, од стране оних којима се обраћате, од читалаца. Ја сам то осећање, срећом, имао.

И на крају оно истрошено, уморно питање, питање које тек с времена на време, зависно од тога коме бива постављено, поврати сјај своје некадашње оригиналности: када би се нешто за свој живот поново могао бирати пут, Мирославе Радојчићу, да ли би то у Вашем случају и тада била ова Ваша „професија бола и поноса"?

– Ја бих можда рекао: новинарство, да сте ме то питали пре, рецимо, тридесет година. Ишло ми је то од руке, рекох, нисам ни за шта друго имао талента... А опет, толико сам свог живота дао новинарству, да не могу себе да замислим како радим нешто друго. Kад о томе размишљам сада, и то са овом памећу, мислим да не бих био новинар. Ишао бих у нешто удобније. Све је то сад прошло, толике године, и исписане речи, сукоби са уредницима, и много других, лепих ствари, а мени се чини као да је цео мој живот прошао у авиону, на телефону, и у размишљању шта да пишем.

Претходне наставке текста прочитајте овде и овде

(Kрај)