Вера Баронијан, мајстор монтаже која због треме није постала пијанисткиња

– За све треба љубав! – дочекује нас Вера Баронијан, мајстор монтаже.

Седа полако и започиње своју причу.

– Да, да! – изговара брзо као да се наглас преслишава.

– Од почетка до краја живота потребна је љубав. За посао, за најрођеније, за околину, за друштво... А она велику жртву тражи и узима. Мислим да је мој супруг Варткес Баронијан због тога страдао, силно је желео да помогне многима. Напустио нас је прерано, у 59. години. Знате ли, можда, где сам започела?

– Не.

– Најпре сам радила као монтажер у „Авала филму“ (1966), а две године доцније запослила се у ТВ Београд и ту остала све до одласка у пензију 2001. А мој супруг Варткес је човек Телевизије (Београда) од њеног првог дана. Чак и нешто раније, још 1957. нашао се у тиму у „експерименталној фази“. Прешао је дуг пут од пионира до ветерана. Био је музички уредник и композитор озбиљне музике. Мање се зна да је више од две деценије на Факултету драмских уметности предавао предмет Музика као примењена уметност. Многи студенти су му касније били блиски сарадници, да поменем Станка Црнобрњу, Александра Мандића, Драгослава Лутовца, Туцка и Бориса...

Варткес Баронијан рођен је у Београду 1933. у породици Јермена, који су другу домовину нашли у старој Југославији.

– Још на студијама почео је да ради у Радио Београду (1951), тако се издржавао – наставља Вера своје казивање.

У гласу се осећа сета док говори о давним временима:

– Многи га и данас хвале, иако су понеки заборавили чему их је све научио. Нас двоје смо изванредно сарађивали; све што би помислио, ја сам унапред знала. А дуго смо се познавали.

– Колико?

– Био је најбољи друг мога брата – одговара кроз смех.

– Брат је свирао виолину, а Варткес и ја клавир. Када је први пут дошао да свирају у дуету имала сам 11, а он 14 година. Сећам се да сам му отворила врата. Припремали су се озбиљно за прославу у Првој београдској, тада мушкој гимназији. Ја сам осам година свирала клавир у „Мокрањцу“. Ма, много тога ми је у глави, навиру сећања. Сатима бих могла да причам... Из наше љубави родили су се ћерка Марија и син Вартан. Ћерка ме је наследила на послу, а син је кренуо очевим стопама – свира виолончело у Симфонијском оркестру РТС-а.

Страшан Лав и Ани

Баронијан је презиме за које су, ваљда, сви у Србији чули. Некако лако пада у очи, а прилика за то је било небројено. Ни наша саговорница не зна колико је пута прочитала свој и супругов „потпис“ на малом и великом екрану. Најчешће је било исписивано у музичким емисијама. Али и у забавним, драмама и филму.

– Стигли су! – одушевљено је узвикнула. – Извините, молим вас.

Чуло се звоно на улазним вратима и весели дечји гласови. На тренутак нас је оставила у лепој уређеној дневној соби, испуњеној књигама, породичним фотографијама, сувенирима с далеких путовања.

– Овде је једна тета, упознајте је – чујемо Верин глас.

Мала црнокоса девојчица прилази и почиње да прича да се зове Ани а да је јунакиња на њеној мајици Флора из цртане серије „Винкс“.

У то поносна бака добацује из ходника: „Е, сад иде један Лав, „страшан лав“.

Својој унуци објашњава да у „ТВ ревији“ објављују разговоре са заборављеним личностима, а да она управо даје интервју.

– Приметили сте да је у нашој породици све подељено; у шта ће овај млади нараштај израсти још не знамо. Ма, видите га како је сладак! Није ни напунио две године.

Радосно грли Лава.

Питамо је шта на јермеском значи име Варткес.

– Реч варт значи посуда за цвеће, а варткес је ружа.

Унука знатижељно запиткује да ли ће и њена фотографија изаћи у новинама, а бака је нежно узима у загрљај.

Примећујемо да велика фотографија супруга заузима средишње место у библиотеци.

– Мене су у РТС-у сви знали Верица, а њему су наденули име Барон.

Да ли Вам је посветио неку композицију?

– Не. Није он то волео. Али, за Востани Сербије је тражио моје мишљење.

Востани Сербије

Испричала је како је ова позната композиција настала. Варткес Баронијан је, наиме, с подједнаким успехом компоновао музику за филм, позориште и телевизију.

Доситеј Обрадовић је о текст Востани Сербије написао пре 200 година, а Варткес 1990. ноте. Редитељ Сава Мрмак тражио је да он као музички сарадник донесе химну, јер у ТВ филму Јастук гроба мог постоји сцена у којој се испраћа Доситеј Обрадовић. „Глумци ће да играју, знају свој текст, а ти донеси химну“, рекао му је.

Варткес је тражио књигу у Телевизији и на Радију, али без успеха. Потом је отишао на Музичку академију код професора који је предавао националну музику. Ни ту ништа није пронашао: „Ја мислим, Бароне, да ћеш морати сам да је компонујеш. То нигде не постоји. У то време нико се није бавио композицијама“, објаснио му је.

– Када је дошао кући, узео је текст, почео да хода по стану и да мрмља, а ја нисам имала појма шта то ради. Било је вече, деци време да иду на спавање јер ујутру морају у школу. Предложила сам: 'Што не пробаш да на клавиру?' А он каже: 'Нећу деци да сметам, а пробудио бих и комшије. Нећу, имам то у глави'.

Ујутру је отишао у Студио 10 с тонским сниматељем, следећег дана композиција је треба да буде готова. Мрмак је већ снимао у једној цркви завршну сцену у којој испраћају Доситеја у Трст. Тај детаљ из историје знате: Доситеј је прихватио позив вође устанка за ослобођење од Турака и полази у Трст да тражи паре за џебану да се српска војска опреми за борбу. Е, у тој песми, на пробном снимку чује се глас мог супруга, и он је певао. Донео ми је касету и објаснио да сам прва која ће је слушати. 'Кажи ми да ли ти се допада?'.

Кад је пустио песму, овде ме је нешто заболело – показује у пределу стомаку. – Сузе су ми пошле.

'Зашто плачеш?', упитао је.

Спонтано сам изговорила: 'Ово би требало да буде химна!'. Тада је почео распад, Југославије више није било. А овде се баш о томе пева: 'Устани Србијо, давно си заспала, у мраку лежала, сада се пробуди'.

Иако јој је 77 година, хитро устаје и с једне полице доноси Доситејеву песму, специјално штампану поводом великог јубилеја 1990. године.

– Лепе су то успомене – наставља препричавајући други део разговора са супругом: 'Ти то мислиш?'. 'Да. Уосталом, видећеш шта ће рећи на снимању драме'. Сутрадан он оде с том траком и то исто доживи са глумцима. 'Бароне, па ти си нам направио нову химну'. 'Шта вам је? Говорите као моја супруга'.

– Имам је на траци.

Лако ју је пронашла.

– Завршена је 7. јануара, за Божић. Глумци Весна Тривалић и Раде Марковић маестрално су одиграли главне улоге. Касета се касније умножавала, иако је писало да је забрањено преснимавање и да је заштићена ауторски правом.

– Нико се није придржавао закона, оглушили су се, била сам приморана да се обратим СОКОЈ-у. Не дозвољавам да се каља једно уметничко дело на такав начин. А при том нико за то не плаћа. Ја не добијам ни динара, а Востани Сербије се изводи приликом сваког уручивања ордења. Узела сам адвоката, шта ће да уради не знам. Законита сам наследница ауторских права свих композиција мог супруга. Борис Тадић је покушао нешто, дао је налог, али... Предраг Марковић је о Востани Сербије говорио у Скупштини. Свака земља у Европи има свечану песму која се свира после химне. Знате ли која је била свечана песма Југославије? Југославијо, јачај све моћнија, свирала се на крају ТВ програма.

Ех, тај новац...

Објашњава да није реч о великом новцу: за свако извођење добила би 17 динара, половину од укупне цене за извођење, а половина иде за текст.

Композиторски опус Варткеса Баронијана обухвата дела инспирисана модерном музиком, посебно духом Игора Стравинског коме је посветио Дивертименто за флауту, кларинет, гудаче и удараљке. Ту су и две Свите за клавир, затим Соната за клавир, Соната за саксофон и клавир, Кореографска свита за симфонијски оркестар и друге.

– Данас је заустављају у развоју – упозорава. – Свуда у свету постоји национална ТВ која нешто значи, а ми то не схватимо и нећемо да платимо 500 динара месечно... Нећу да кажем да су за то криви само политичари, криви су сви меродавни који не говоре у корист телевизије. Чак се говори да треба да се укине претплата. Зашто? Немају пара. Телевизија не може да опстане без новца, као што ниједна породица не може. Тако да је све повезано са економским стањем у земљи и недаћама које нас, нажалост, уништавају на сваком кораку. Тамо где се нешто подигне, почне да се уништава јер се нема новца. А где су паре?

Много је прошла и видела. Радила је у прошлом веку у којем је за њу све почињало, а није знала како ће се завршити. Није јој важно каква ће је судбина задесити, већ како ће живети деца и унуци.

– То ме боли, а нисам у стању ишта да предузмем! – вели тужно. – Једино могу да седим и размишљам. Да ме сада неко позове, отишла бих да радим. У мировини сам 12 година. Имамо савремену опрему, научила бих да је користим. Као што сам интернет. Некад није било ни телефона.

Породични корени

Враћамо се породици. Показује велики портрет окачен на зиду.

– Моја мајка је завршила архитектуру, такође је свирала клавир. Отац јој је био судија, а она, као најмлађе од седамнаесторо деце, рођена је 1900. Шта да вам кажем? Сви су рођени у Београду. Ја 1936. године, а за време Другог светског рата пошла сам у школу у Нишу. Као архитекту, мог оца су преместили да гради професорску колонију, био је главни надзорни инжењер у Министарству саобраћаја. Надгледао је радове на железничкој прузи од Београда до Скопља. Све железничке станице је оградио. Мајка му је правила друштво, била је у другом стању са мном. Моја баба по оцу била је Немица, звала се Рафаела. Као часна сестра у Првом светском рату дошла је у Србију. Ту је упознала деду, учитељ по занимању. Добили су четири сина и ћерку. Мој отац се, иначе, дружио са Шарлом Боајеом, свирао је виолончело.

За себе каже да је била надарена за музику. Брат је од њене професорке, која је била опет ђак чувеног Емилија Хајека, чуо да је од њених 22 ђака, она била највећи таленат.

Али страх и трема утицали су на то да се окрене филму и телевизији.

– Од треме су ми се знојиле руке. Да, да. Нисам била за то. Окренула сам се ликовној уметности и завршила историју уметности.

Варткес Баронијан је компоновао музику за све филмове прослављеног редитеља Петра Лаловића, чија му је ћерка Марија била асистент, иако није завршила факултет. На првој години супруг јој је умро, није марио за лечење... Син гимназијалац, Марија без посла. Данас је монтажер емисије Квадратура круга Бранка Станковића, с којим сам лепо сарађивала.
Узима стари албум и показује слике с посла.

– Ово је Божидар Калезић, а ово је Ђура Мрђа, редитељ из Новог Сада, а ово је психолог који нам је помагао у серији о затворима. 'Јао, како ћете то да повежете!', говорио је Мрђа, а на крају изјавио: 'Ех, па погодили сте!'. Завршавајући неку сцену, имала сам обичај да делим бомбоне. Носила сам пуну кутију и одвикавала се од пушења. Ова фотографија је снимљена у време серије Деца рата. У нашем послу најбитнији је тимски рад. Никада никог нисам прескочила, свакога сам поштовала. Један човек не може све. Једини сам монтажер коме су две установе, РТС и Југословенска кинотека, уприличиле свечани опроштај на одласку у пензију. Кинотека ми је доделила награду за изузетан допринос.

Е, то сам ја како негујем цвеће. Фотографија је снимљена када је мој супруг оболео. А ова је из Венеције; Миодраг Поповић, водитељ Дневника, и Милица Петровић, шеф монтаже ТВБ. Ух, отворили сте „пандорину кутију“ у мени, морам неке приче да сачувам за унучиће...