Како је Еуген Савојски освојио Београд и шта је било потом

Тешко је у Београду наћи годину која због нечега у тој славној прошлости није важна. Толико историје налегло је током протекла 23 века на плећа овог града, да било ког дана у календару можете да се са сузом у оку или благом језом низ кичму присетите неког славног догађаја, неке битке током које је земља Доњег града натапана крвљу, неког војсковође који је поносно улазио у освојени град или се као пребијен пас побеђен враћао са његових капија. 

Године 1716, у октобру, аустријски принц Евгеније (Еуген) Савојски (1663-1736), у ко зна којем по реду аустро-турском рату, осваја Темишвар. Али то је успутна станица: главни циљ је Београд.

Војска је зиму провела по банатским војничким бивацима (консултовати по том питању детаљније Милоша Црњанског: Сеобе).

У јуну 1717. Турци прихватају бој: 200.000 војника, под вођством великог везира Халил-паше, из Једрена креће ка Београду, чију посаду од 30.000 људи и 600 топова предводи Мустафа-паша.

Еуген Савојски има 78 батаљона и 194 ескадрона, са 78.000 пешадинаца и 32.000 коњаника, укупно око 110.000 људи. У саставу ове армаде је и 6.000 српских добровољаца из Војводине на својим шајкама.

Са свим тим људима, решивши да узме Београд пре доласка главне турске војске, средином јула 1717, Евгеније Савојски, претходно саградивши мостове преко Саве и Дунава, прелази наше две велике реке и креће у опсаду Београда.

Дана 23. јула почиње гранатирање Београда. Током наредних пет дана већ је био уништен цео Доњи град и турска артиљерија на њиховом левом, дунавском, крилу. Но већ је било време за оних 200.000 што јашу од Једрена и управо долазе на поприште битке.

Њихова артиљерија 13. августа почиње да туче аустријске редове, а прикључује им се и одбрамбена посада Београда својим топовима. Еуген Савојски и његови људи су између две ватре.

Аустријски генерали у том тренутку свом команданту саветују повлачење. „Или ће Београд пасти у моје руке, или ја падам у руке Османлија“, одговориће им он, намргођен, мучен дизентеријом као и пола његове војске.

И аустријски принц одлучује се на редак маневар: окрет војске за 180 степени и прихватање директног боја са Турцима. Триста хиљада мушкараца од којих је сваки понаособ знао шта је то крв и смрт стајали су једни наспрам других.

Турска посада Београда више није имала шта да ради, они су постали безначајни. Добили су најбоља места у представи каква се ретко виђа.

У поноћ 15. на 16. август принц Еуген је кренуо у јуриш. У београдској ноћи, док су се праменови магле подизали са савске и дунавске воде, увијајући војнике и контуре града у непрозирни омотач, две војске су удариле једна у другу.

Када се магла, око осам ујутру подигла, проговорили су топови и Турци су успели да у центру аустријске војске направе процеп. У том критичном тренутку битке, тог јутра 16. августа 1717, Еуген Савојски повлачи са собом свој други борбени ред, и са пешадијом у центру и коњицом на оба бока, лично предводи јуриш.

Посада Београдске тврђаве гледа тог јутра оно што ће до данас у историјским и војним уџбеницима остати упамћено као „једна од највећих битака новије историје света“. Јуриш је успео, Турци нису могли да одрже положај.

У хаосу почињу да се повлаче ка југу, и аустријска коњица и српски добровољци гоне их чак до Ниша!

Под београдским зидинама остаје 13.000 мртвих Турака, и 1.855 (приметити типично германску егзактност податка!) мртвих аустријских војника. Било је ту и 5.000 турских заробљеника.

Два дана касније, на позив аустријског војсковође, турска посада Београда предала је без борбе град новим господарима.

Почињало је време барокне реконструкције Београда, а Еуген Савојски у домовини добија марш у своју част и част новоосвојеног града, Prinz Eugen, der edle Ritter (Принц Еуген, племенити витез) у чијем тексту је експлицитан опис тока битке са неким, међутим, бајковитим нетачностима (битка је датирана пет дана касније од стварног збивања; песма приповеда о смрти једног Еугеновог брата под Београдом, Лудвига. Еуген је имао два брата, оба истог имена, али један Лудвиг је погинуо у боју са Татарима још 1683, код Петронела, у Аустрији, а други у опсади Ландауа, 1702. године).

Градитељски замах који ће на ушћу Саве у Дунав после ове битке уследити, одредиће урбанистичку историју Београда за наредне векове, до данас.

Јер, наиме, то је тај период у којем ће Београдска тврђава бити, по замислима Николе Доксата де Мореза, аустријског војног архитекте, реконструисана у облик који се, кроз све те бурне векове који су овај град још чекали, колико толико очувао до данашњих дана.

То је период у којем је на платоу Горњег града ископан бунар који ће народ назвати Римски, иако није римски, а није ни бунар јер градитељи нису нашли у њему живу воду него су, ископавши бушотину од више десетина метара, прокопали бочне канале у које се, и дан данас, у централни канал слива кишница, што од бунара чини – цистерну.

То је период током којег је, на самом почетку, да се достојно обележи једна оваква битка и тренутак у историји, у Доњем граду Београда подигнута тријумфална капија која на том месту стоји и данас и за коју многи и данас мисле да је названа по освајачу Београда Еугену Савојском, али њу је велики војсковођа посветио свом цару – Карлу VI, оцу Марије Терезије, цару Светог римског царства.

То је, на крају, онај период, током којег је цивилни администратор Београда, принц Александар Виртембершки, имајући ко зна шта на уму, преселио из вароши у шанцу српски живаљ у нови крај – поред Саве, оснивајући тако Српску варош, и ударајући темеље оном делу града ког данас знамо као Савамала, покрећући живот у њему.

Три века касније, тај ће крај постати епицентар свеопштег овдашњег интересовања и урбанистичког ентузијазма оличеног у мегаградилишту Београда на води.

Увиђајући како је и чувени аустријски градитељ у свом раду пошао од макете, а не од урбанистичких планова, житељи Београда данас у овом граду, три века пошто су под његовим зидинама тутњале две велике војске, живе у сенци свих војсковођа и њихових гренадира, коњаника, шајкаша, редова, пилота и генерала... који су нештедимице гинули за овај град.

То је приличан залог који нам је историја оставила. 

Мало је шта од материјалног богатства архитектуре остало у Београду видљиво голим оком. Ни макета Николе Доксата де Мореза није изведена до својих крајњих консеквенци, видљиво је то одмах чим се она погледа.

Због трошкова градње тих зацртаних утврђења на другим обалама река, у Дворском ратном савету у Бечу дошло је до размимоилажења његових чланова. А утом је већ стигао и нови аустро-турски рат и Београд ће, 1739, Београдским миром, бити – враћен Турцима... и све је почињало изнова, што је подразумевало између осталог и то да се главнина Доксатових утврђења по одредбама мира имала пре уласка Турака – срушити, јер Аустријанци нису смели да дозволе да Турци, у временима константних ратова, добију тако добро утврђен град око којег ће ускоро и једни и други опет гинути. 

Али ако се данас, и после свих тих рушења и грађења и поновних рушења, само у мислима, у духу, спустимо испод нивоа видљивог, ако послушамо савет Лисице која је Малом Принцу саветовала да је битно очима невидљиво, онда свакако можемо у једном уморном граду на ушћу двеју река испод Авале угледати језгро Лепоте која, насупрот тренутним страстима његових житеља и његових градоуправитеља, као какав позлаћени крст на залазећем сунцу, неугасиво сија кроз време.