Весела наука Бранка Вучићевића

Недавно су објављена прва два од седам планираних томова Пројекта Бранко Вучићевић. У првом тому, књизи насловљеној То је најлепши филм који сам икада гледао, сабране су Вучићевићеве филмске критике, док се у другом тому под насловом Ма све су то само комедије са плакањем, за који је предговор написао Борис Миљковић, налазе његови филмски сценарији.

Бранко Вучићевић је (ко)аутор сценарија за филмове Душана Макавејева Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ (1967), Невиност без заштите (1968) и Мистер Монтенегро (1981), затим за филм Рани радови (1969) Желимира Жилника, Слике из живота ударника (1972) Бате Ченгића, Сплав Медуза (1980) и Вештачки рај (1990) Карпа Аћимовића Године, као и сценарија за ТВ филм Бранимира Димитријевића и Бориса Миљковића Шумановић – комедија уметника (1987).

Сценарији за три последња наведена филма уврштени су у књигу Ма све су то само комедије са плакањем, укључујући и Необичне доживљаје господина Бенјамина у земљи бољшевика, нереализовани сценарио за филм о Валтеру Бенјамину и његовој вези са глумицом и позоришном редитељком Асјом Лацис, за који је речено да је „много више од биографског сценарија, као и од добро утемељеног академског огледа: овде нам се заправо нуди романтична студија о актерима једног бурног времена и њиховим оствареним и неоствареним замислима, као и делимично узвраћеним љубавима“. 

Уредник Пројекта Бранко Вучићевић Мирољуб Стојановић у уводнику каже: 

„Замишљен као капитални издавачки пројекат у седам томова који би, опет, сачињавао целину, и био сагледа(ва)н као једна књига или интерферирајућа целина, Пројекат Бранко Вучићевић је пре свега, имајмо то у виду, neverending story.

То практично значи да се сазнања о Бранку, често потакнута и самим Бранковим креативним тренуцима, свакодневно проширују и надопуњују, мењајући можда, на фактичности његове интелектуалне оставштине, али никада на рачун његовог есенцијалистичког доприноса српској кинематографској култури, али и култури и високој култури (што би рекла Сузан Сонтаг) уопште. 

Пројекат је замишљен као, пре свега, својеврсни омаж читаве једне генерације којој је Бранко био spirutus movens, али и духовни и креативни узор, те интелектуални катализатор који је српску филмску културу радикално превео у европске филмске просторе и амбијентализовао је оквирима космополитске непоновљивости.

То, опет говори о једној врсти обавезе овог нараштаја да трага за својим духовним и интелектуалним претечама и инспираторима, али, с друге стране, да реактуализује Бранка на начин примерен савременим потребама.

Ваља имати на уму да Пројекат Бранко Вучићевић није пуки комеморативни пројекат у домену издаваштва или пуки омаж минулим временима, колико свест о томе да је Бранково дело још увек живо, пулсирајуће, инспиративно а неретко, радикално и антиципативно на начин на који многа престижна дела данашњице не кореспондирају са својим конзументским корисницима.

Природу ове огромне стваралачке енергије и природу наше фасцинације истом, можда је лако утврдити али је тешко дефинисати.

Не ради се само о великој ерудицији и полифоности Бранковог опуса и једној врсти израза који је постао пословично акрибичан, ради се напросто о чињеници да је у готово свакој сфери свог деловања Бранко оставио понешто од свог трага, понешто што се готово ниоткуда појављивало а за шта се касније испостављало да је реч о својеврсним каменовима међашима.

И управо ово омеђавање, као у некој примењеној географији, изискује ремапирање оних интелектуалних територија које је Бранко присаједињавао своме креативном царству и што нас очекује не само зарад природне сукцесије и трансфера идеја већ и као својеврсни, чисто српски интелектуални ребаланс у којем су се мењали актери и наративи моћи, ницале и умирале идеологије, ваљали се у блату, прашини и крви водећи и периферни играчи, а све у херојском следу...“