Пол Макартни – Новомиленијумска битлманија "Батадеке"

Не сумњам да ће овај назив за деке постати нови феномен популарне културе, али и општеприхваћен, нарочито код учесника и поборника битлманије. Јер, као што сам рекла, он је Пол Макартни – он је Батадека.

Да се одмах разумемо, реч је о једној обичној сликовници. Јунак Батадека, живи у обичној кући у обичној улици и има четири унука којима тепа Безбрижњаци. Када Луси, Ема, Том и Боб дођу код њега у обичну кућу у обичној улици, па се унервозе, нарочито оних дана када није све како ваља, када је киша и све сиво, он из задњег џепа својих панталона извуче свежањ разгледница, а из џепа сакоа компас који попут Аладинове чаробне лампе, мало протрља. И цингл, бум, цингл, весела дружина је на некој од златних обала, где се лудо забавља све док плажу не преплави огроман број малих краба. Међутим ту је магични компас који ће дружина завртети сада изнад неке друге разгледнице и они ће побећи на неко ново место, које је мање штипаво. И тако путују, док се не уморе и док последњим бљеском магије не буду обучени у пиџаме, умивених лица, ушушкани у кревету и спавају. Сви спавају сањајући будуће авантуре. А вала и Батадека. Чича мича и готова прича.

Какав је Батадека и откуд он у рокерској изведби за децу – у овој причи? Он не само да има чаробни компас и невероватне трикове у рукаву. Он има и дугу косу и репић и љубичасти сако. Што све скупа одаје његову занимљиву прошлост. То је, нема сумње, онај момак који је лудовао шездесетих, седамдесетих година прошлог века. Како је сам Пол Макартни у интервјуу за Би-Би-Си рекао, замислио га је као неку врсту хипија у пензији, помало ексцентричног.

Што се самог тепајућег и са нежним одстојањем према старости, имена тиче, оно је дошло од једног његовог унука, који је, једном приликом, уместо да му каже „деко“ рекао „батадеко“. Што су, како је рекао за Би-Би-Си, одмах прихватила и остала деца. А само такви креатори, луцидни попут овог рокера, који је већ једном мењао свет, препознају ствари. То му је дало идеју да напише причу за децу. Једно трапаво обраћање малог дечака деки, успело је да дефинише како се осећа стари рокер у улози деке. Све остало биће историја.

Моја битлманија

За неког ко памти разгледнице, ова сликовница у којој су оне главни актери магије, као да је затворила магични круг детињства. Јер, када сам ја била попут јунака безбрижњака из сликовнице Пола Макартнија, за једну нову годину поштар ми је донео разгледницу са веселим цртежом чупаваца из Ливерпула – чију сам музику, научена од једне старије сестре која је и послала разгледницу, волела да слушам и на коју сам додуше помало убрзано, детиње умела и да вртим главом.

Поред уобичајених лепих жеља за предстојећу Нову, у пост скриптуму стајало је „Надам се да си научила да кажеш кутлача“. Реч „Битлси“, правилно сам изговарала, без заплитања, а кутлача ми је била мнооого компликована реч. У мојој изведби она се звала „куталача“.

Сусрет са овом сликовницом и веселим Батадеком био је тај тренутак магије Макартнијеве чаробне лампе, са једном другом, мојом разгледницом. Отпутовала сам у неке моје пределе детињства. Неки други препознају римовање – кажу да „Хеј Батадеко!“ ритмом у свом наслову звучи као песма Хеј Џуд. Свако има право на парче своје битлманије. Како каже Батадека – „Игла се врти, гледај у компас, за магични пут прави је час!“.

И свакако, све похвале за илустраторку ове рокерске прице за „лаку ноћ децо“, Кетрин Дерст.