Лекција о солидарности - хероине Великог рата

Основни задатак и програм "Кола" био је унапређење положаја жена и бављење хуманитарним радом. Будући да је веома дугачак списак активности и добрих дела које је, кроз читав 20. век све до наших дана, ово добротворно друштво имало, подсетићемо се његових најтежих година из периода Великог рата. 

Први курс за добровољне болничарке "Коло" је организовало 1906.године, у Војној болници у Београду, а потом и у другим местима у унутрашњости Србије. Након завршеног болничког курса, чланице су позиване на петнаестодневну вежбу, односно добровољни "војни рок" који је у то време прихватан као патриотска обавеза.

Иначе, жене које су се укључивале у хуманитарни рад припадале су грађанском слоју друштва. Међу њима су биле учитељице, супруге лекара, професора, чиновника, официра, трговаца. Прва председница Кола била је Савка Суботић, супруга др Јована Суботића, док је први секретар друштва била сликарка Надежда Петровић. Међутим, шест година активног рада друштва у миру замениле су године ратовања, болести, страдања и смрти, када су чланице друштва показале надљудске напоре да помогну свом народу и својој земљи.

Супруге странаца и дипломата 

За време Балканских ратова 1912/13.године оне су великим новчаним прилозима и санитетским материјалом, организовале и издржавале 4. Резервну болницу у Београду која је имала 145 кревета. Помоћ је стигла од жена странкиња које су биле удате за српске дипломате, али и од жена страних дипломата у Србији. Међу њима су биле: Леди Пеџет, супруга енглеског посланика, Лујза Буњел,супруга француског председника при Управи државног монопола, бароница Гризингер, супруга немачког посланика, Јулија Стрендман, супруга руског војног аташеа, затим Бланша Веснић, Мабел Грујић и многе друге. 

Болница је радила десет и по месеци и у њој се лечило 1000 рањеника. Чланице друштва су радиле све послове у болници, све док болница није пребачена у Приштину. За време Балканских ратова, на бојишту је било још 40 болница које су од Кола српских сестара примале помоћ у санитетском материјалу и лековима. Међутим, ту се мисија „српских сестара" не завршава.

Многе чланице су месецима радиле у српским болницама у Драчу и Љешу у Албанији, где су рањеници и болесници били у веома тешком стању, а оне које су остајале у земљи, дочекивале су рањене и изнемогле, окрепљујући их храном и топлим напицима. Остало је забележено да се у октобру 1913. године, начелник Санитета Србије телеграмом обратио Колу и затражио да организују чајџинице за рањенике на свим станицама дуж железничке пруге Ниш - Београд. Те чајџинице су постојале за време Балканских ратова, па и касније, све до 1915. године.

Најтежи тренуци за највећи део чланица "Кола" били су током Првог светског рата када су многе од њих умирале на задатку. Негујући рањене и болесне у ваљевској болници је 1915. године од пегавог тифуса умрла Надежда Петровић, док је Љубица Луковић, тадашња председница Кола од исте болести окончала је свој живот у нишкој болници. Остале чланице које су биле активне широм Србије, радиле су првенствено као болничарке, али су биле и главни организатори и учесници у прибављању и дељењу хране, лекова, плетењу чарапа, крпљењу одеће, одржавању чајџиница, слању помоћи заробљеницима у аустроугарским логорима, пружању помоћи избеглицама, посебно деци без родитеља.

И заиста су жене биле својеврсни хероји Великог рата. Хероји су биле чланице "Кола српских сестара", бројни страни лекари, болничарке, хуманитарци. Током 1914/15. године у Србију је стигло 200 страних лекара и 500 школованих болничарки. На позив Николе Пашића, председника Владе, Француска је послала 100 лекара, а Енглеска 30 који су имали искуства у лечењу пегавог тифуса.

Болнице шкотских жена 

У Србију су похрлиле бројне организације и медицинске мисије, углавном са женским особљем, што је био феномен до тада непознат у историји медицине и историји уопште. Истакнуто место су имале Болнице шкотских жена које је основала лекарка Елси Инглис.

Колико је њихова улога била важна сведочи и уклесан натпис, речи захвалности, на надгробном споменику докторке Елизабет Рос, који представља апотеозу свим лекарима, болничарима и хуманитарцима који су постали хероји рата: „Народу сте српском даровали срце, ваша дела красе зраци нашег сунца".

Болнице шкотских жена биле су размештене у Младеновцу, Лазаревцу и Ваљеву. О страхотама рата и стању у ваљевској ратној болници својој породици је писала и Надежда Петровић: „Рањеника смо имали 4.000, ја мишљах полудећу од јада и чуда. Имала сам нервну кризу. Ниједан рат наш прошли не пружаше нам толико јада и страхоте".

Децембра 1914. године у Србију и ваљевску болницу је стигла епидемија пегавог тифуса. Цела Србија је била под опсадом. Оболело је око 600.000 људи, умрло је око 135.000, од тога око 30.000 војника. Епицентар заразе и драме био је град Ваљево, град болница. Ту болницу у којој је и завршила свој живот, пре 105 година, насликала је Надежда.