Музика као лек, отров, извор хистерије и перверзног понашања

Системске расправе о музици као узроку болести појавиле су се током 18. века. Пре тога су постојале појединачне анегдоте, рецимо у Квинтилијановим записима о полуделом музичару. Разлог за то се налази у наслеђеном мишљењу о повезаности музике са редом и здрављем које је човечанству оставила Антика. 

Платонове идеје о музици и моралу су очигледно опстале вековима. Осим тога, хришћанство је утицало на стварање одређене моралне критике музике, реторичким питањем о томе која је музика прихватљива у верском контексту.

Историја сведочи да тек кад је иступила из оквира питагорејске и неоплатонске концепције музике, медицинa је могла да развије однос према опасностима од те уметности. Тада је и указала да изазива стрес и повремено одсуство усклађености између душе и тела.

Пажња је нарочито била посвећена осетљивим нервима друштвене и интелектуалне елите. Њени припадници морали су да науче да дозирају музику и избегавају њен "емоционални вишак". У противном могли су да се разболе.

Чини се да страх од музике као директног нервног стимулатора може да се мери са страхом од струје. Забележен је случај жене која је након посете концерту боловала од несанице и унутрашњег немира који су након шест месеци имали смртни исход. И да, било је то време када су се негативни аспекти музике доводили у везу са женским полом.

Можда због идеје да су женски нерви осетљивији и тањи, смарало се да музика код њих изазива морбидну осетљивост, хистерију, пароксизме, хипохондријазу.

Рад композитора као болест 

Идеја о болести интелектуалне елите из 18. века у 19. веку проширила се на шире друштво. Фокус се са појединаца преместио на целину. Посебну претња представљала је тадашња модерна музика, зато се рад одређених композитора проучавао као медицински пример болести.

Рихард Вагнер био је у центру расправе о физиолошким и психолошким аспектима и негативним ефектима музике. У исто време, музика је довођена у везу са дијагнозом неурастеније, са хипнозом, али проучвала се и у гинекологији и сексологији. Препознати су случајеви "хистеричне хипермусије" - претеране музичке способности и "хистеричне парамусије" музикофобије са конвулзијама. 

Расправе су се прошириле на мушку хомосексуалност, све до двадесетог века у којем се изгубило научно интересовање за патолошко у музици. Теорије су постале политички манифести антирасних и антисемитских ставова.

У периоду успона нацизма, нотни записи Арнолда Шенберга и Друге бечке школе проглашени су језиком насиља. Јавно се говорило о њеној опасности по мозак, а заштита немачког народа од патолошке музике постала је државна политка.

Музика мора бити социјалистичка 

И у Совјетском савезу Стаљинова доктрина антиимперијалистичког реализма доста је учинила да сасвим медицински упоропасти животе Шостаковича, Прокофјева, Хачатуријана. Режимски ствараоци често су медицинском терминологијом критиковали музику која није социјалистичка и која "подстиче психопатско и перверзно понашање".

Расистичка реторика посебно је агресивна била у области џеза. Укључила је "мишљење струке" у описивање разлике између нервног система особа афроамеричког и европског порекла. Сматрало се да су нерви афроамериканаца дебљи, а мозак мањи.

Џез је проглашен опасним због сумње да нескладним звуковима изазива нервни стрес. Очекивано би било да пораз нацизма и затим опадање расистичке политике означи крај параноје о утицају музике на здравље. Време Хладног рата било је подједнако погодно за политичке памфлете о испирању мозга, хипнотизирању и измени свести, а друштво је наставило са употребом музике за наношење бола и најразличитија мучења које је цивилизација упознала у нацистичким логорима. 

За разлику од такве примене која добија оправдање шире јавности, патологија је тражена (и налажена) у сублиминалним порукама у неприкладним жанровима или неконвенционалним и рањивим друштвеним групама.

Драматично, драматичније... 

Како је данас? У одређеном смислу - још је драматичније. Објављују се резултати истраживања од оних у којима испитаници уживају више у храни када слушају џез него реп музику, до оних у којима жене слушају сложенију музику од мушкараца због састава можданог ткива.

Музика се инструментализује на исти начин као у 19. веку - не узима се у обзир изузетно важан појам културе слушања музике.

Са друге стране и на срећу - између медицински опасног и свакодневног слушања музике постоји црта која је повучена на истом месту на којем постоји између, рецимо, психолошког теста личности и тумачења личности помоћу хороскопа. Историјске расправе о патологији су највећим делом превазиђене. Зашто највећим делом? Зато што је утицај музике на друштво заиста у тесној вези са тим истим друштвом и његовим стадијумом културног развитка. А нису сва друштва подједнако културно еволуирала. 

Поента је да не морамо да слушамо ништа што нам други препоручују, а што узнемирава наше уши. Погађате зашто - зато што то сигурно узнемирава и наш нервни систем. И не морамо да тражимо разлоге ни оправдање за то.

Од кантри музике, преко попа, рока, хевиметала до опере и симфонија, свака музика има своју публику. Ни у музикотерапији се не преписује универзални лек за широку употребу.

Не преписује се у истој дози и саставу за слушање, рецимо, депресивним или болесницима са кардиолошким проблемима. Заправо, једино о чему заиста морамо да водимо рачуна је јачина звука којим оптерећујемо свој слушни апарат. Јер то је сигурна улазница за лоше медицинско стање изазвано музиком.