Мелина Меркури за сва времена

Осамнаестог октобра ове године навршиће се век од рођења Мелине Меркури (1920–1994), јединствене европске глумице и у два мандата грчке министарке културе. Пригодан повод и суштински разлози да се поново гледају њени филмови. Снимила их је само 18 -`сви су незаборавни.

Федру је режирао Мелинин муж Жил Дасен (1911–2008), он је и један од сценариста и продуцент филма. Уз Меркуријеву и Перкинса, у филму игра још једна звезда – Италијан Раф Валоне.

Музику је компоновао Микис Теодоракис, а костим Мелине Меркури потписује модна кућа Диор (велики креатор у том тренутку више није био међу живима).

Филм је актуелизација античког мита о Федри, радња је смештена у Грчку почетком 1960-их. Федра је друга жена богатог бродовласника Таноса (Тезеја) која се заљубљује у његовог сина из првог брака Алексиса (Хиполита).

Реч је о великој копродукцији која је имала оправдане естетске мотиве, комерцијални се подразумевају. Плени спој различитих уметничких сензибилитета и начина игре троје великих глумаца.

За памћење је једна од најлепших љубавних сцена у историји европске кинематографије између Федре и Алексиса, односно Меркуријеве и Перкинса коју прати инструментална верзија чувене песме, теме филма – Звездо моја, месече мој.

Редитељ Дасен снимио је најмање још једну грандиозну сцену у којој „јато“ грчких удовица, мајки и сестара у црнини куца на врата канцеларије бродовласника Таноса, да чује имена у олуји утопљених морнара.

У том потресном крешенду филма, у елегантној, белој хаљини, кроз црне мараме пробија се Федра да би саопштила мужу како је у вези са његовим сином. Следи грандиозно финале филма које, разуме се, не треба препричавати.

Сценаристи, књижевница Маргарита Лимбераки и Жил Дасен, су у антички мит и капиталистичке односе сопственог времена вешто уплели и магијска веровања у мрачне снове, слутње велике несреће које има Федрина слушкиња Ана (игра је одлична Олимпија Пападука).

Филм је црно-бели, камера Жака Натоа, директора фотографије успела је да потврди Перкинсову реплику о јединствености главне хероине и покаже лепоту малог грчког острва Хидра. Звук је у филму перфектно дирљив – и Теодоракисова музика и море и гласови...

Мелина Меркури, као Федра 20. века, доминира буквално сваким кадром. Њено држање, елеганција, глас, изванредно глумачко умеће и, изнад свега, харизма – су највећи квалитет овог у целини одличног филмског остварења. Део филма је на грчком, остатак на енглеском који Меркуријева, као и француски и шпански у другим филмовима, говори без страног акцента. Филм је имао премијеру 18. октобра 1962. на Мелинин 42. рођендан.

Мелина Меркури је умрла у Атини, у марту 1994. Грчка не памти сахрану са више света ни пре, ни после тога. Данас је тешко наћи град у Грчкој који нема улицу са њеним именом.

Грчка и даље води борбу своје омиљене глумице и министарке да буду враћени делови Партенона које је британски лорд Елгин још у 19. веку „купио“ и данас су у Британском музеју у Лондону.

У Новом музеју Акропоља у Атини уз оригиналне, изложени су од гипса изливени делови партенонског фриза који недостају.

Данас, документарна грађа о Мелини Меркури може да се пронађе на званичном сајту њене фондације.

У Београду је 2009. објављен српски превод ауторизоване биографије Мелине Меркури
Рођена као Гркиња. Дирљива, лепа књига, за најсрдачнију препоруку.