Александар Генис: Ових дана нема страшније звери од човека

Александар Генис, публициста, прозаиста, ерудита чија је свака реченица свет за себе, као младић долази у Њујорк, град у коме постаје писац и у коме би, каже, волео да заврши свој „животни круг“. Више од четири деценије на руском пише књиге које се објављују и у Америци и у Русији. Наши читаоци познају га по насловима Америчка азбука, Кула вавилонска, Тама и тишина, Довлатов и околина, Иван Петрович је умро, Повратна адреса...

Његова проза представља једно духовито мисаоно путовање у свет културе; кроз приче о људима, земљама, књигама, свакодневном животу и неким наизглед безначајним стварима, Генис нуди једно разбарушено филозофско виђење нашег времена.

Александар Генис доба короне проводи у свом дому у Њу Џерзију, у изолацији са својом супругом, и у неизбежном друштву њихове две мачке – Јинг и Јанг. Овог „кужног пролећа“ пише колумне и дневник чије редове, једним делом, шаље руској Новој газети, док други, на сајту РТС-а, дели са читаоцима у Србији.

Распарчани глобус, болест као метафора

1.

Пир у доба короне почео је од тоалет-папира – нестало га је. Док су, на несташицу ненавикнути Американци, дошли себи, Руси који живе у Америци покуповали су све до последње ролне.

Инстинкт развијен још у доба Брежњева, тера на стварање залиха не само оног неопходног, већ и оног важног за комфор, или за његов привид. Тоалет-папир, знак редовног стања, незамењив је у очувању цивилизованог начина живота, макар он био непостојан као и тај папир.

Без тоалет-папира се може, али тешко је правити се да се ништа није променило, да више нема рутине која нам спасава живце и да морамо да играмо по новим правилима која се мењају сваког дана без нашег утицаја.

Епидемија утиче на наше уобичајено понашање. Ако пажљивије погледамо, примећујемо како се данас мења слика света који видимо, који осећамо и – од кога се бојимо. Вирус делује с прецизношћу будистичких учења. Он захтева да живимо свесно, као монаси, а не механички као сви остали.

Болест је потиснула наше окружење и бригом заразила тривијалне ствари. Све, почев од новца, чува сећање на претходног власника. Узмимо кваке за пример (мада је боље не дирати их). О њима обично размишљамо само кад треба отворити или затворити врата.

Али сад свака квака представља дилему: како је ухватити? Нико не би желео да изгледа као кукавица, али немогуће је да се не запитамо колико је људи пре нас додирнуло ту кваку и да ли је међу њима било болесних, дошљака, Италијана као и – да ли би било боље отворити врата лактом или ципелом.

Оклевање пре одлуке постаје непријатно. Сусрећући поглед пролазника, питаш се да ли си му преблизу. И схваташ да и њега мучи исто питање. Поздрављајући се с пријатељем прво
пружаш руку, а онда је повлачиш и с извештаченим осмехом размењујете „вухански
поздрав“, то јест гуркање лактовима или ципелама.

И, наравно, „Пре и после јела, руке треба прати...“ претворио у мото дана, прати нас сваког трена. Преко радија понављају да руке треба прати често, жустро и дуго – онолико дуго колико вам треба да двапут отпевате рођенданску песмицу, само није јасно коме.

Још је грозније шетати под маском. Испод ње се тешко дише, вруће је и наочаре се магле. Овде се маске и даље ретко виђају, углавном их носе Кинези.

„Да их не би препознали“, сикће жена која не може да им опрости епидемију која је, према урбаној легенди, почела тако што је неко појео младунче пацова.

Претња изоштрава сва чула, али највише оно које, не рачунајући пријатне изузетке, обично занемарујемо – чуло додира. Али, плашећи се заразе, сваки додир, чак и сопственог лица, пече, и ми трзамо руку која се претворила у опасног непријатеља.

Страх од додира усмерава живот на даљинско управљање.

И раније смо тежили да све радимо на даљину – да купујемо, дружимо се и волимо. Али сад то захтевају здрав разум и санитарне мере. И још је питање да ли ћемо се вратити нормалном, телесном дружењу кад се кошмар заврши.

Сва достигнућа напретка нису нам помогла да се припремимо за оно што се десило. А то значи да нас непредвидивост осуђује на фатализам који искључује све планове, фатализам кога смо, поносни на достигнућа ума и технике, навикли да се стидимо.

Не знајући каква нас будућност чека и страхујући од ње, прилагођавамо прошлост садашњости и престајемо да јој се чудимо. Дан-два и оно што нам је пре недељу дана изгледало као сцена из холивудског филма, постаје нормално.

2.

Вирус отказује сусрете, конференције, ручкове, концерте, школу, посао, љубавне састанке и посете затворима и старачким домовима. У суштини, радни дани су се претворили у празник беспосличарења.

Притиснувши дугме за паузу, живот је замро дозволивши нам да га осмотримо из новог угла. Захваљујући томе, постало је јасно да се све није баш толико променило од оног доба кад је епидемија увек била присутна.

Сетивши се тога, моји познаници закључили су да је књижевност најбољи одговор на изазов епидемије. Испоставило се да један од њих ових дана чита Декамерон, из ког се могу сазнати неочекиване ствари: „Велике несреће чак и глупе људе чине разумним и равнодушним“.

Други слуша савет Бродског чија је песма Не излази из собе постала незванична химна епидемије: „Затвори се и забарикадирај се ормаром од хроноса, космоса, ероса, расе, вируса.“

Наравно, моји пријатељи су такви, али и ја сам исти. Зато сам отворивши Кугу, код Камија прочитао његов концепт пандемије: „Чинило се као да се сама земља на којој су подигнуте наше куће, чисти од прљавштине која се накупила у њеним недрима, као да се одатле излива сукрвица и избијају чиреви који изнутра разједају земљу.“

Свака епоха има своје метафоре болести које одражавају њене представе о медицини, добру, злу, суседима и богу. Најчешће се сматрало да је епидемија казна за грехе, обично туђе.

Кривци могу бити Јевреји, Сарацени, Кинези, као и хомосексуалци, како данас тврде неки пастори и поједини рабини. Према њиховом виђењу епидемија је материјална реализација духовне искварености.

Ствар је у томе што нам је лакше да се изборимо с изазовом судбине ако у њему има било каквог смисла који је оправдава. Ставивши подвалу судбине у одговарајући контекст, спасавамо се од произвољности незаслужене казне. Неправедном злу потребно је макар и невероватно оправдање.

Без њега ће свет постати жртва бездушне статистике која елиминише намеру, нас и савест.

„Тероризам је“, говорио је после 11. септембра један мој пријатељ, „одговор пустиње на насиље напретка.“

„Коронавирус је“, тврде Трампове присталице, „реакција природе на глобализам.“

„Вирус је“, одговарају демократе, „казна за Трампа.“

„То је бич божји“, надају се оптимисти, „који ће нас спасти од оваквог председника.“

„Болест је“, сматрају економисти, „лекција коју ћемо скупо платити.“

„Посебно Путин“, радују се његови непријатељи прерачунавајући цену нафте.

Само се деца безбрижно радују распусту и она су, на свој начин, у праву.

Сузан Зонтаг, која се годинама борила с раком, негирала је његово преносно значење. „Болест“, пише она у чувеном есеју, „није метафора и најпоштенији приступ болести, а и најздравији начин боловања, јесте потпуно се одрећи метафоричког размишљања.“

И одмах додаје да је то немогуће.

Метафоре су сваки пут другачије и зато у зарази видимо оне невидљиве и немилосрдне непријатеље којих се сад бојимо. Данас су то роботи.

„Нови вирус“, пише колумниста Њујорк тајмса, „подсећа на војску киборга који су ступили на ратну стазу против човечанства.“

Лишени разума, они освајају и уништавају свет без икаквог циља, једноставно јер постоје само због тога и не могу да раде ништа друго. С њима не вреди преговарати, није их могуће победити, ниште им не прети и, у сваком случају, док се не пронађе вакцина, остаје нам само да седимо, сакривши се од оних који носе претњу. Од себи сличних.

Ових дана нема страшније звери од човека. У том тоталном парадоксу да је свако крив што се заразио док се не докаже супротно, кривице која изолује градове, земље и континенте, крије се централна метафора пандемије – распарчани глобус.