Живот као у сликама Едварда Хопера

Дистанцирани једни од других, са наших прозора усамљени посматрамо језиво празан град, или смо попут Хоперове слике жене која је сама на свом кревету на јутарњем сунцу, или као пар старијих људи у свом стану, као усамљени радник, или људи који у једном бару седе сами, и далеко једни од других.

„Сви смо као на Хоперовим сликама“, пише Гардијан на својој страници из културе и подсећа на дело америчког сликара који је у првој половини прошлог века сликао свакодневицу усамљених и хладно дистанцираних људи.

Али, додаје се у тексту, предстоји нам криза усамљености која би могла бити једна од најнапреднијих социјалних последица Ковида-19. Губитак директног људског контакта на који пристајемо може бити катастрофалан. На то нам указује Хопперово дело.

Едвард Хопер је рођен 1882. године у савезној држави Њујорк, самоћу на сликама је градио и својим животом. Двадесетих година прошлог века док је Скот Фитцџералд у својим романима описивао луде журке уз џез музику, Хопер је сликао људе који изгледају као да их никада у животу нико није позвао на забаву.

Као да је Хопер на својим сликама предвидео савремени живот којем не треба пандемија да изолује људе заузете собом и јурњавом за зарадом. Прозори са хладним стакленим површинама, високе зграде у којима већина нас живи, бензинске станице усред нигдине, савремени градови и пејзажи су данас као машина која одише самоћом, а савремени човек је као и људи са Хоперових слика, као да нема много везе са собом. 

Хопер је сликао страхове о отуђености коју данас живимо. Занимљиво је да је један од највећих обожаватеља овог сликара био Алфред Хичкок, који је сценографију дворишта у филму Психо,засновао на Хоперовој слици Стара кућа поред пруге.

"Надајмо се да ћемо када све ово прође одбити да живимо у Хоперовој застрашујућој визији отуђених појединаца и пригрлити заједништво. Можда је ова физичка раздвојеност окрутна и непоштена празна пропаганда вирусног рата у којој се претварамо да је код куће свима све у реду", пише у овом занимљивом тексту.

Порука са Хоперових слика говори да модеран живот може бити врло усамљен. Његови људи су подједнако изоловани у трпезарији или ресторану као и на прозорима својих станова.

„Данас смо једноставно бољи у скривању изолације“, каже аутор текста у Гардијану и додаје да у нормалним временима такође седимо сами у кафићима, али сада имамо мобилне телефоне како бисмо се осећали друштвено, као и то да је чињеница да савременост баца људе у урбани стил живота који је тотално асоцијалан у односу на пре.

Текст завршава занимљивим закључком: „Ми бирамо модерну усамљеност јер желимо да будемо слободни. Али уметност Хопера у овим околностима поставља тешко питање: сада, када су уклоњене слободе модерног живота, шта нам преостаје осим усамљености“?