Микеланђелов самртни загрљај с кугом

На маргинама свог помора 1527. и 1528. године у Фиренци, какве је та болест често чинила на европском тлу, она као свог протагонисту има највећег Италијана ренесансе: Микеланђела Буонаротија, који као да је својом фигуром помешао и помирио поменуте крајности ренесансног покрета људског духа и припадајуће му историје.

Гоњен својим стваралачким и људским усудом, велики уметник је, духовно се надмећући са папом Јулијем II, по чијој је наруџбини осликао таваницу Сикстинске капеле, прихватио незамисливу наруџбину за папину гробницу која је подразумевала четрдесет колосалних мермерних скулптура. Да сад не спомињемо папску разметљивост у таквој замисли, али скулптор је морао да размисли о људским капацитетима и лимитима. Но, онај ко је умео да сам начини чудо у Сикстини, можда је и имао разлога да поверује како ће и овако замишљено дело успети да заврши.

Није успео. Чак и за њега то је било много, иако су му његови савременици придавали епитет Il Divino, Божанствени Микеланђело. Али та гробница остаће његова клетва до краја живота, јер је била предмет сталних прогањања Јулијевих наследника, и претњи тужбама. Уосталом, читавог живота Микеланђело је био распет између своје страсти за каменом и наручилаца који су неретко у њему гледали радну снагу за остварење своје таштине.

Породица

Микеланђело, други син Лодовика Буонаротија Симонија и Франческе ди Нери дел Миниато дел Сера, растао је у окружењу још четворице браће, без мајке која је рано умрла, остављајући мужа да брине о петорици синова. Читав живот свих њих, протећи ће потом у камчењу новца од брата/сина уметника.

Реч је, дакле, о оцу ситном банкарском службенику и четворици браће који су били лезилебовићи, и које је тај другорођени син стално помагао, као да му његових проблема са папама, војводама, краљевима, и каменом каменом каменом... није било доста. (Интересантна је тема за генетичаре каква је то комбинација хромозома, која је међу таквом браћом, од таквог оца, у једном од безбројних својих обрта људске материје, створила генија таквог калибра. По уобичајеном људском резону то нема објашњења).

Трагедија гробнице

Па ће тако, после сикстинског свода, године 1527, Микеланђело бити заузет пројектовањем и израдом кипова за капелу Медичи у својој Фиренци. За то време Јулијеви наследници су сматрали да је део новца исплаћеног за Сикстину био у ствари за гробницу. Претили су тужбом. Папе који су наследили Јулија на трону Св. Петра, с друге стране, нису марили за то – наручивали су од Мајстора своје ствари притискајући га роковима.

Горчина коју ће тада запатити у души пратила га је до краја живота. „Трагедија гробнице“, како ју је сам назвао, била је његова зла коб. Статуа Мојсија, завршена 1515, и намењена тој гробници, сада у цркви Сан Пјетро ин Винколи, била је слаба утеха за онога који је папинској фамилији дуговао још 39 кипова.

Опсада Фиренце

И тако је, на временској оси Микеланђеловог живота, стигла 1527. година, и један од Италијанских ратова (како их данас у историографији зовемо), у коме је, под опсадом војске Светог римског царства под заповедништвом француског краља Шарла V, тешко опљачкан Рим, а папа Клемент VII принуђен да се забарикадира у тврђаву Сан Анђело.

Микеланђелова Фиренца свом уметнику даје невероватан посао – да пројектује одбрамбене бедеме за град, јер су у наступајућој ратној гунгули хтели да збаце омражене Медичије, чији је један од синова био и сам папа, Клемент VII. Но, тај папа показаће се вештим играчем – он склапа погодбу са Шарлом V да француски краљ задржи Болоњу, а да заузврат Медичије врати на трон у Фиренци.

Опсада Фиренце је трајала скоро годину дана. Микеланђело је дао све од себе, измишљао некакве душеке за одбијање ђулади од зидина, али је једне ноћи, сазнавши да се припрема предаја града, напустио Фиренцу. Проглашен је за издајника, па се вратио таман кад је град пао. Нови владар Алесандро де Медичи био је суров, али је папа Клемент учинио своје – поштедео је свог уметника (све су се папе увек утркивале да Микеланђела прогласе својим) под условом да се врати раду – у капели Медичи.

Куга стиже у Италију

И тада долази обрт историје због којег нам је данас ова епизода из једног пребогатог живота какав је био Микеланђелов важна – у Италију, наиме, стиже куга. Та болест умела је да мења демографску слику Европе већ вековима раније, почевши од епидемије „Црне смрти“ у 14. веку. Сада је поново био ред на њу. Како је грануло пролеће 1528, Фиренца се претворила у грандиозно умиралиште. Људи су падали по улицама, град је заударао до неба. Куће у којима је неко умро бивале су напуштане од оних који су преживели, тако да су лешеви остајали да труле унутра. Једног дана Буонарото, Микеланђелов две године млађи брат, замолио је Микеланђела да му уступи своју кућу у Сетињану, селу у близини Фиренце, познатом по каменоклесарским вештинама.

Било је касно. Кроз три дана, Буонарото је лежао на кревету, отеченог језика, прекривен жућкастим мрљама. На самртној постељи, браћа се немо гледају. И ујутру, 2. јула 1528, Буонарото умире, на Микеланђеловим рукама. Последње што је видео било је братово мученичко лице, сломљеног носа. Разумели су се. Носећи брата умотаног у поњаву, Микеланђело га је сахранио у гроб који је у дворишту иза цркве у Сетињану ископао сам, и сам је брата спустио доле. "Mori di peste", каже и данас фирентинска хроника, доступна на интернету– „Умро од куге“. По завршеној сахрани брат уметник се вратио, спалио своју одећу и легао у врућу воду...

Микеланђело ди Лодовико Буонароти Симони умро је у Риму 18. фебруара 1564, тридесет шест година пошто је сахранио брата. Имао је 89 година. Од самотне сахране у Сетињану, Микеланђело је направио – две фигуре, Ноћ и Зора за капелу Медичи, кип Дух Победе за гробницу Јулија II, гигантску фреску Страшни суд на олтарском зиду Сикстинске капеле, фреску Преображење Св. Павла у Паулинској капели у Ватикану, статуе Рахеле и Лије за напокон довршену и знатно смањену гробницу Јулија Другог, фреску Распеће Св. Петра, Флорентинску Пиету у мрамору (намењену његовом гробу), куполу базилике Св. Петра која и данас доминира Римом, реконструисао древни римски трг Капитолиј, написао тристотинак сонета непролазне лепоте, и до на три дана пред смрт клесао стојећу статуу Пиета, мајку која свог сина држи усправљеног, не дајући му да падне, коју данас знамо као Пиета Ронданини.

Тешко је данас дохватити смисао ове приче, док о томе мислимо у неко тихо вече кад на улицама наших градова нема живе душе и сенке голог дрвећа почивају на асфалту, можда ћемо, не хајући за вечност, просто помислити да се питање живота и смрти решава на вишим инстанцама од људских, и да су, на крају крајева, уметници, поготово највећи међу њима, њихова дела и њихови животи па на крају крајева и њихове смрти, како је то Црњански говорио – једна велика утеха, како је то Црњански говорио, коју нам овај свет нуди уз обиље свакодневног бола, страха и лепоте који чине један једини живот који имамо..