Сећање на Душана Радића, 10 година од смрти композитора

Плодоносну холивудску каријеру, сам композитор је објашњавао боравком у Клубу књижевника, где је сусретао и склапао договоре са филмским радницима. Говорио је да је посао био технички лак, због прецизних назнака о карактеру и значењу коју је музика требало да постигне. 

Осим музике за Џингис кана, писао је и за филм Дуги бродови, Џека Кардифа, а међу његовим делима је и музика за Сибирску леди Магбет, Анджеја Вајде, укупно 25 остварења.

Ово кратко подсећање на холивудски успех нашег академика Душана Радића је с разлогом. Трећег априла се навршава 10 година од његове смрти. А осим филмских партитура, аутор је и обимног и свестраног опуса са више од 200 опера, балета, оркестарске и камерне музике.

Заштитни знак Душана Радића је склоност ка иновативности и она је део његовог опуса од првих композиција из средине двадесетог века. Од избора тема, односа према фолклору, до писања вокално-инструметналних композиција - у сваком сегменту наилазимо на ауторски коментар и посебан модернистички сензибилитет. 

Када говоримо о Душану Радићу као о модернисти, увек имамо у виду његов специфични неокласицизам и однос према прошлости који је исказан наслојавањем или смењивањем више различитих музика.

Надалеко је познато хорско дело Гунгулице где користи фолклор, али одступа од Мокрањчевих поступака. Осим о односу према Мокрањцу, читамо и окретање од традиције, као и усмереност на звучни резултат дела. Све је подређено звуку, иако се за то користе једноставна средства.

Једноставно а модерно 

Једноставност налазимо и у његовом најпознатијем делу Списак, тринаест крокија за тринаест извођача, на сажете стихове Васка Попе, којима композитор осликава унутрашњу природу предмета, њихов живи, очовечени лик. Радић је био мајстор да нешто једноставно и свакодневно претвори у модерно и авангардно. Удаљен од музичког укуса средине и времена, он креира музички цртеж, за то користи претежно ударачки ансамбл и постиже и звучну празнину и колористички богат тон. То је била ауторова модернистичка критика.

Наравно, треба поменути да је са Списком Душан Радић актер историјског концерта у српској музици. Са колегом Енриком Јосифом, у сaрадњи са Васком Попом, Миодрагом Павловићем и Мариом Маскарелијем, 1954. организовао је концерт у Београду. Намера је била да публици представи иновативна дела на иновативан начин - уз разнобојна светла која би акцентовала музику и допринела доживљају. Говорећи о програмском концепту догађаја и овим младим ствараоцима на тадашњој сцени, Павле Стефановић је направио чувено поређење са "два бљеска муње у нашој музичкој жабокречини".

Шира јавност није позитивно реаговала на њихову иновацију. Тај авангардни догађај у нашој музици био је манифест креативности, а за Радића почетак узбудљивог и успешног стваралачког путовања.

Бројна признања 

Душан Радић је у статусу слободног уметника стварао 25 година, а затим је до пензионисања предавао композицију на Академији уметности у Новом Саду. Члан Удружења композитора Србије био је од 1949. године.

Добитник је више награда и признања (Награда Савеза композитора Југославије 1954; Октобарска награда града Београда 1959; награда Петар Коњовић 1972).

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1983. године.