Мртве харфе душе: Филозофија живота и смрти на изложби „Светови тела“

Некада сам живео у том крају Келна. У близини изложбене хале мој син је у локалном клубу тренирао џудо. Тада, крајем деведесетих и почетком новог миленијума нисам могао ни наслутити да ће изложба, око које се подигла велика медијска прашина и која ни противнике ни заговорнике није остављала равнодушним, доћи у комшилук.

Јутро је рутински сиво. Ту и тамо, сунчеви зраци проблесну кроз пукотине скоро црних облака. Излазим на железничкој станици у Еренфелду и без журбе одлазим у правцу познатог гробља Мелатен. Изложба је смештена наспрам једног од више улаза у то гробље.

Још у 13. веку на том месту је био карантин за оболеле од лепре, потом и место за егзекуције. У 19. веку у време Наполеонове окупације је ту настало централно келнско гробље. На француском "malade" значи болестан. Људи из Келна су то чули као "Melaten". Тако је овај крај добио име.

Не знам да ли је близина гробља била одлучујућа за организаторе изложбе да ту закупе простор. Али поређење се намеће. Са једне стране лепо уређено гробље, са каменим анђелима, споменицима и капелама. Настало је по узору на чувено париско гробље Пер Лашез. На келнском гробљу тела покојника су уредно спуштена у земљу, затрпана и препуштена природној разградњи материје. На површини су остала имена, године рођења и смрти.

Изложба „Светови тела“ је сушта супротност. Тела која су изложена, некада су били живи људи као ви и ја. Али им више не знамо имена. Они су проналазачу поступка пластинације Гунтеру фон Хагенсу својевољно завештали тело. А он је од тих тела створио бизарни и фасцинантни изложбени хит.

Пошто сам улазницу набавио онлајн, пролазим без већег задржавања поред пријемног пулта. Тутнули су ми у руку проспект и већ сам закорачио у халу. Поднаслов ове изложбе – Циклус живота – показује концепт излагача. Од ембрионалног стања до дубоке старости тело је – изазов. А здравље изузетно крхко стање. Та истина није заобишла ни Гунтера фон Хагенса, човека у чијој је глави најпре настао овај свет. Он је од 2008. оболео од Паркинсонове болести. Од 2010. све послове воде његова друга жена и његов син.

Фон Хагенс се позива на естетке критеријуме ренесансних уметника и њихово темељно проучавање људске анатомије. Испод Хирурга се наводи да је инспирацију анатом потражио у познатој Рембрантовој слици Час анатомије доктора Николаса Тулпа. Уље на платну из 1632. приказује градоначелника Амстердама и лекара Тулпа како скалпелом засеца руку осуђеног злочинца који је био погубљен претходног дана.

Фон Хагенсова интенција је двострука. Указује на постојану везу између анатомије и уметности. Али и на заборављену везу између јавног излагања и отварања мртвих тела и окупљања људи. У 17.веку су у Европи часови анатомије личили на позоришне представе на које нису долазили само медицински стручњаци већ и свако ко би платио улазницу.

Скоро четири века касније Фон Хагенс уз помоћ пластината инсценира операцију у којој хирург држи људско срце у руци.

Деценије контроверзе

Од деведесетих пратим повремено распламсавање полемике око свега што је радио Гунтер фон Хагенс. Овај човек је рођен у тадашњем Трећем Рајху неколико месеци пре његовог слома, јануара 1945, на територији која је потом опет припала Пољској. Одрастао је у комунистичкој Источној Немачкој. На почетку није изгледало да ће млади Гунтер бити успешан. Напустио је школу, потом радио као поштар и лифтбој. Ипак се изборио за другу шансу, завршио је вечерњу гимназију и уписао медицину.

Велика историја га је успут мунула репом. Учествује у протестима против совјетске интервенције у Чехословачкој 1968. Затварају га. Западна Немачка га откупљује од Источне Немачке за 40.000 марака.

Сада би се могло рећи да је то била добра инвестиција. Источнонемачки студент је на западу земље завршио медицину, докторирао, показао предузимачки дух. Мада је рођен са презименом Либхен он је 1975. узео презиме своје прве жене – Фон Хагенс.

Од 1978. је развио поступак трајног конзервисања тела путем потпуне замене течности из ћелија специјалним силиконима. Пријавио је патент и основао фирму за производњу хемијских течности и опреме за поступак пластинације, а 1993. и Институт за пластинацију.

Филозофија тела коју заступа Фон Хагенс, може се прочитати на табли са објашњењима испод једног пластината: „Људски живот је у сваком случају телесан. Ми ЈЕСМО наше тело. Све наше мисли, осећања и радње почивају на његовим функцијама. Без тела немамо ни свет, ни породицу ни пријатеље. Без њега не можемо да постојимо."

Да би поткрепио овакве ставове, Фон Хагенс од мртвог тела тражи да погледу открије сву своју поткожну раскош. Плесач на прстима показује све мишиће који леже одмах испод коже. Сугерише нам да они на битан начин обликују наш телесни рељеф: Мишићи претварају енергију у покрет. Плесач је у својој врсти бесмртности заустављен у таквом покрету.

Изложба у текстуалном делу заиста опомиње: „Али тело није само основ наше егзистенције већ и огледало нашег начина вођења живота. Шта год чинимо или пропуштамо да урадимо – како се хранимо, да ли се крећемо, имамо ли здраво друштвено окружење, осећамо ли да смо признати или занемарени, срећни или несрећни – све то повратно делује на наше тело. И позитивно и негативно. Ако тело одбије сарадњу, игри је крај!“

Ова филозофија је поткрепљена са мноштвом цитата. Наводи се Џим Рон, амерички писац, бизнисмен и мотивациони говорник: „Припази на своје тело. То је једино место за живот које имаш."

Вечно тело и смртна душа

После извесног времена проведеног на изложби схватам шта је привукло толике људе. Као кроз кључаоницу посетиоци могу да завире у анатомски скривене пределе тела. Тиме као у огледалу виде заправо своје тело. Додатно машту заголица чињеница да је пластинат у некој од егзибиционистичких поза био жив човек. Шта нам говори његова постхумна телесна егзистенција?

Мени лично – скоро ништа. Нисам умео да изложбеним експонатима учитам ништа људско. Осим интелектом, нисам успоставио неку приснију везу са експонатима. Телесност јесте била пластична, испод огуљене коже затегнута влакна мишића, пола људског лица, тело на гимнастичкој справи.

Али ме је своједобно више уздрмао један Шумановићев пејзаж од свега што сам видео овде. Ни поред најбоље воље нисам успевао да доведем у везу свет живих са светом пластината. Сви ти бивши људи сведени на анатомску демонстрацију у атрактивним изложбеним позама нису умели да произведу у мени никакву емоцију. Можда сам закаснио на ову изложбу неколико деценија. Она заиста умела да потресе јавност, да је одушеви или разгневи, самим крајем аналогне епохе, пре више од четврт века.

Схватам да сам тада дубље осећао културолошке потресе које је Фон Хагенс изазивао у немачком друштву јер између мене и света није било бесконачне дигиталне завесе. Лешеве који плешу, воде љубав или играју фудбал тада сам можда могао да доживим као бивше људе. Сада их доживљавам као помало бизарне апликације бесконачног виртуелног универзума. Као дигиталне аватаре. Друштвене мреже, игрице, ријалити програми, треш булеварски медији, бесконачни низ телевизијских канала, све је то умањило наш капацитет емпатије и повећало постмодерно слегање раменима.

Култ тела

Осим тога, у деценијама успона Фон Хагенсовог пројекта и тела милиона живих људи постала су егомански пројекти. Њих осмишљавају у теретанама, у студијима за тетоважу и клиникама пластичне хирургије. Тела су скупоцени вештачки експонати на реалној модној писти улица, на виртуелној бини друштвених мрежа, на сексуалној берзи ноћних клубова, у дигиталним порнографским катакомбама. Профил неких људи на друштвеним мрежама мање сведочи о аутентичном, живом телу од ових пластината. Застајем крај једног љупког тела. Ољуштена балерина покушава да искорачи замрзнута у вечној пируети.

Нису Фон Хагенсови експонати постали мање бизарни, већ се наш свет до малоумности такмичи у телесној бизарности. Живи људи дигиталне епохе постају до непрепознавања слични Фон Хагенсовим препаратима. Није скандалозно приказивање препарираних људских тела и органа. Скандал је масовно претварање живих људи од крви и меса у дигиталне зомбије. Ни они, као ни Фон Хагенсови мртваци, не желе да буду више од инсценираног тела у тоталном рату за тренутак пажње.

Није страшан Фон Хагенсов, већ наш свет. Свет у којем ратове доживљавамо као крваве ријалитије. А своје тело као једино добро којем би да подаримо ако не вечност, онда барем вечну младост. Притом се не уздижемо изнад инсценације, не допиремо до „мудрости тела“ на коју је с правом указивао Ниче у свом Заратустри, обраћајући се „омаловажаваоцима тела“: „Више је разума у твојем телу него у твојој најбољој мудрости“. Осим тога, на изложби је истакнута мисао либанско-америчког песника Халила Џубрана: „Твоје тело је харфа твоје душе и на теби је да из њега измамиш слатку музику или збркане звуке". Не могу да се отмем утиску да ова тела не производе ништа друго осим пуке тишине.

Замисливо и незамисливо

Мислим ми се роје док шетам одајама у којима видимо црева, бубреге, нерве. Плаценту близанаца. Све замисливо и незамисливо из телесног универзума. Рецимо, раскомадани голман посеже за лоптом.

Питам се како цела ствар функционише. Очување тела је веома стара амбиција. Сви знамо за староегипатско балзамовање. Ово је нешто друго. Процес пропадања ткива се најпре зауставља уношењем формалина кроз артерије. Потом се одстрањују кожа и меко везивно ткиво, како би се видљивим учинила мишићна, коштана и нервна структура. Тако спремљено тело се потапа у растварач, а потом у полимерску течност. У вакуму таква течност попут специјалног силикона продире до последње ћелије коју напуштају све телесне течности разређене растварачем. Тако се стабилизују ткива. Тела се доводе у пожељну позу. Супстанца се стврдне. Почиње други, дуговечни живот мртвог тела.

Хиљаде и хиљаде људи широм света потписали су изјаву према којој је њихово тело после смрти власништво Фон Хагенсовог института. Он гарантује анонимност. То значи да ваше тело, а не ваше име, може да доживи посмртну славу. „Биологија уместо биографије", тако гласи мото под којим се праве препарирана тела. Ништа из бившег живота тог тела не сме да продре до посетилаца. Њихов поглед не сме да буде замућен личним аспектима. Безимени пластинати су с оне стране бивше душе која је ту становала.

Пољубац мртвом челу

Можда је то разлог за изостанак моје унутрашње реакције када сам окружен са вероватно највише лешева на једном месту у целом досадашњем животу. Из искуства знам – када пољубиш мртво чело човека до којег ти је стало – да је тај додир живих усана и мртве коже потресан и лековит. Потресан јер потврђује визуелан утисак да вољена особа није ту, мада је тело њено. Где је оно што ју је чинило непоновљивом, звали ми то душа, личност, дух, или некако друкчије, не знамо. Религија тврди, наука мисли да зна, остали нагађају. Одсуство човека, његове суштине, у мртвом телу, јесте парадоксално искуство, дато онима који су још живи. Лековитост тог потресног искуства састоји се од олакшања. Ви не сахрањујете блиског човека, већ празну љуштуру која је остала иза њега. Тако је лакше да некога спустите у земљу.

Изгледа да је изложба ипак интелектуално подстицајна. У култури заборава смрти и бесконачне забаве она подстиче на размишљање.Пластинат са дурбином у руци. Адмирал. У шта ли се загледао овај капетан без брода, овај Галилеј без неба? Очи су артифицијелне. Није пронађен поступак њиховог препарирања. Ови мртваци гледају позајмљеним очима.

Заговорници изложбе су још пре 15 година тврдили: „Изложба се напушта са пуно страхопоштовања за ремек дело – људско тело“. То је забележила новинарка једног берлинског листа. Њена колегиница у истом том листу је заузела супротну позицију: „Фон Хагенсови Светови тела остају свесно изложено скрнављење мртвих и гробова. Достојанство мртвих је наставак људског достојанства по члану један немачког Устава. Држава је дужна да заштити људско достојанство и после смрти – и да забрани овакве језиве представе."

У међувремену су све правне недоумице решене. Светови тела су легални. Ипак, људи се деле на оне који следе своју радозналост и оне који то са индигнацијом одбацују.

Док је за једне на делу савремен начин презентације потиснуте теме, просветитељски чин са естетским амбицијама, за друге је изложба знак презира спрам људског достојанства која подстиче нездрави воајеризам публике.

Шта знају мртви?

Интенција „Светова тела“ је вероватно сасвим друкчија. Франц-Јозеф Вец, филозоф који је као саветник био ангажован за берлинску изложбу оставио је запис: „Анатомија је уметност којом се тама живота обасјава светлошћу смрти."

Ангелина Валеј, супруга из другог брака Гунтера фон Хагенса, иначе такође докторка, каже: „Сваки човек је јединствен, свако од нас има своје индивидуално, унутрашње лице." Изгледа да милиони људи који долазе на изложбу желе да се суоче са својим унутрашњим лицем, посматрајући препарирана тела мртваца.

Филозоф Валц је то назвао „посматрањем самог себе без огледала", а непрекидно интересовање за изложбу „фасцинацијом аутентичним“.

Изгледа да је она била већа пре неколико деценија. Пластинати су можда људског порекла. Али у међувремену делују аутентично колико и постови вулгарних лепотица које личе једна на другу као да су ишле код истог пластичног хирурга или као да их је све обликовала – вештачка интелигенција.

Фон Хагенс је за живота постигао то чему већина људи стреми – богатство и славу. Звали су га иронично „Доктор Смрт“, штампа га је оптуживала да је за препарирање користио и лешеве погубљених Кинеза, али је потом судском одлуком морала да то оповргне. Фон Хагенс је имао огранке Института у Кини и Русији, који су затворени. Има почасну докторску титулу једног кинеског универзитета.

Пре више од две деценије је у Лондону пред 500 људи је приредио јавну обдукцију тела преминулог мушкарца. И камере су биле укључене, настао је документарни филм. Негде је био забрањен, негде не. У Немачкој је приказан тек 2021.

Кажу да је Фон Хагенс 2008. планирао и продају пластината, али је од тога одустао под притиском јавности. Град Берлин је покушао да спречи сталну поставку у центру немачке престонице. После дугогодишњег спора изложба је под одређеним условима остала ту где јесте. Фон Хагенс је неуморно провоцирао конзервативни део јавности. На једној изложби поставио је мушки и женски пластинат у позу вођења љубави. Тај експонат је морао да покрије фолијом. Изгледа да је после сваког скандала навала публике била већа.

Бог и тело

Религијске институције нису могле да остане равнодушна према излагању мртвих тела у јавном простору. Јеванђеље по Матеју (10, 28.) каже на једном месту: „И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити…“ Дакле не бојте се људи ни када убијају, већ Бога који може да сможди тело и душу пошаље у пакао.

Можда из те поруке може и да се закључи како се не треба бојати ни оних који телу не дају да умре. Велике монотеистичке религије су у необичном сагласју када је реч о Световима тела. Јеврејско виђење тела је поприлично јасно – ако се тело не сахрани како доликује, не може ни да васкрсне. Ислам каже да је тело мртвог човека једнако вредно као тело живих, па се према њему мора тако и односити. Пишу се морално-филозофске расправе, штампају књиге и семинарски радови о изложби. Етичке комисије заседају. А изложбу широм света и даље посећује река људи.

Фон Хагенс овом реченицом поздравља посетиоце: „Требало би да нас пластинат подсети и на нашу сопствену смртност, тако што ће на одређен начин помало шаљиво да каже посетиоцу: Био сам као ти, жив, а ти ћеш бити као ја, мртав. Ипак можеш да будеш и оно што сам ја – пластинат."

Судећи по томе да је у Келну два пута одгађан датум затварања изложбе, вероватно ће фасцинација потрајати још неко време. Излазим из изложбених просторија, овде више нема ничега за мене. На ум ми падне Меша: „Поучите ме, мртви, како се може умријети без страха, или бар без ужаса“. Али нису то ови мртви. Они се праве да су живи. А живи ништа не знају.

Иначе, Фон Хагенс је са својим пластинатима још 2006. приказан у филму Казино Ројал из серије о Џејмсу Бонду. Одавно је постао нормалан део наше бизарне масовне културе.