Душан Ковачевић за РТС: Преписивање живота – то би могао да буде поднаслов свих мојих прича

Судбоносне 1973. године, када је био на четвртој години Академије драмских уметности, изведене су његове представе Маратонци трче почасни круг и Радован Трећи. Душан Ковачевић од тада је у позоришту непрекидно.

Премијере његових комада се нижу већ више од пола века, али узбуђење и доживљај прве премијере који су код њега Маратонци изазвали, нису се поновили.

„Тад после премијере смо разговарали и Борислав Михајловић Михиз, који ће ми целог живота бити нека врста ментора, ми је рекао: 'Немојте да будете суморни, ово вам је прва и последња премијера. Имаћете премијера и премијера, ако Бог дâ, а ова ће бити јединствена јер се први пут сусрећете са публиком.' И ево до дан данас никад такво узбуђење није поновљено“, каже Ковачевић.

Према његовим речима, свака премијера је лепа и драгоцена, али та невиност коју имате када први пут уђете у позориште и гледате свој комад је непоновљива.

Јубилеј 40 година Звездара театра прославља на сцени те куће уз нови комад Удовица живог човека. Звездара театар је назвао фабриком за производњу емоција, али је нагласио и да је реч о позоришној кући која наставља традицију Атељеа 212.

„Од времена мојих раних студенских дана, па до данашњег дана у моме осећању позоришта је стално присутно то сећање на Атеље тих шездесетих и седамдесетих година. Заправо тад се појављује једна врста ренесансе нашег позоришта, ослобађа се мало тог соцреализма, ослобађа се партијске литературе и може се слободно рећи и почиње један нови пут. Једна од битних престава је Чекајући Годоа, престава којом је отворен Атеље. Као студент, а касније и боравићи 15 година у Атељеу, одрастао сам на том једном духу, мисаоности, шарму тих престава. И када сам дошао у Звездара театар половином 1980-тих година, Атеље је већ полако преузимао другу врсту позоришта“, објашњава Ковачевић.

Према његовим речима, Атеље је покушао да се уозбиљи, некоме је пало на памет да би у том позоришту могла да се игра класичнија драма, а заправо у том тренутку нису знали да се то судара са репертоаром Југословенског драмског или чак Народног позоришта.

Са својим првим комадом у Звездара театру, Клаустрофобичном комедијом, у ново позориште превео је већину глумаца из Атељеа. Тако почиње наставак духа Атељеа на једном другом месту.

Превише похвала за једног студента?

Како истиче, као гимназијалац није ни слутио да ће икада бити писац. У тренутку када је дошао у Атеље 212, Ковачевића су дочекали Михиз, Мира Траиловић и Јован Ћирилов.

Када је Михиз похвалио Душана Ковачевића, Мира Траиловић је упитала: „Господине Михајловићу да то није мало превише за једног студента?“

„Када сам дошао у Атеље он је био као репрезентација Југославије. Име до имена. То су све велики глумци били, већ познати у серијама, филмовима и ја сам се осећао као дечак. Сећам се када је била прва читајућа проба, окупили су се глумци, мање-више то су биле звезда до звезде и Бора Тодоровић је упитао да ли је овај дечак написао ово или сам нашао то негде“, прича Ковачевић.

Тако је почело дружење са уметницима из Атељеа и са њима је провео цео век. То се видело и у представама и филмовима јер су ретко били без Боре Тодоровића и Бате Стојковића.

Књижевни преци Нушић и Стерија

Говорећи о књижевним прецима, а Јован Ћирилов поредио га је са Нушићем и Стеријом, Ковачевић наводи да је од њих научио много од драмској литератури.

„Желео сам то да учим кад сам био млад, волео да гледам те комаде и на тај начин сам и учио. Прве Нушићеве комаде гледао сам као једну врсту обавезне литературе, а онда и заволео нарочито Стерију који ми је мало ближи зато што је у његовим комадима било више горчине него код Нушића“, открива Ковачевић.

Из тог поштовања и љубави су и настали комади Рођендан господина Нушића, поводом 60 година Нушићевог живота, и компилација неколико Стеријиних комада. Касније, читајући њихове биографије и бавећи се њиховим животима, пронашао је занимљиве детаље који су показали додатно зашто су та два аутора толико била велика и значајна у свом времену.

Народ смо који воли да се смеје – и себи и другима

У драмској литератури, како чувени писац истиче, имамо врло мало такозваних великих, озбиљних драма.

„По нарави смо народ који воли да се смеје и другима и себи. То осећање – није све црно, није све бело, није све за смех, а није све ни за тугу и пошто приватно не волим депресију и не волим мрак, и онда се браним смехом у свим мојим комадима и у филмовима. И да нема тог смеха, то не би могло да се гледа“, сматра Ковачевић.

Савременог фолклора, нечега што Вук Стефановић Караџић описује као садржај који је изашао „из главе целог народа“, било је прилично у делима Душана Ковачевића.

„Знам писаца који су исписали по кафанама романе и романе и кад се отворе врате и прозори ујутру, та литература оде у ваздух. Блискост са народним језиком је присутна. Поднаслов моје најновије драме Удовица живог човека је Преписивање живота. И то би скоро могао да буде поднаслов скоро свих мојих прича, да ли су филмске или позоришне“, наводи Ковачевић.

Од раног детињства имао је једну особину која се касније показала као драгоцена – волео је да слуша разговор људи: „Као што је Андрић стално помињао да се никад није нагледао људских лица, ја се никад нисам довољно наслушао људи како причају, а одрасао сам у времену када друге комуникације ни није било“.

Свестраност уграђена у ДНК

Био је на граници да се озбиљно бави фудбалом. И даље излази на терен повремено. Био је уверен да ће се бавити сликарством, ипак за осликавање слика користи речи. Голубарство, за које каже да није баш за свакога, му је велика страст. У посету му долазе пси и мачке, гајио је скоро све животиње.

Алергичан је на било који врсту насиља, да ли вербалног, да ли физичког. Лично се супроставља насиљу, а у писању то доводи до граница трагедије или ужасног црног хумора.

Ковачевићеви јунаци су ишчашени, померени, апсурдни, хероји су могући само уколико су на неки начин антихероји.

„Ти јунаци личе на мене. Имам један велики есеј о писицима и о писању и мислим да сваки писец у свом делу исписује свој карактер. То је неминовно. Да ли га он вешто скрива или је отворен, али већину тих људи ја носим у себи са свим врлинама и манама, опсесијама, ја сам попрично и у приватном животу опсесиван човек. Имам прецизност која је неподношљива“, признаје Ковачевић.