Јелена Мила: Милева Ајнштајн и Петер Хандке као непресушна инспирација

О новим уметничким делима, односу Швеђана према нашој уметности и значајним женама са нашег поднебља, Јелена Иванишевић Пауновић, говорила је за Дневник РТС-а.

Најновија представа До осуде о нобеловцу Петеру Хандкеу изведена је у Стокхолму 23. новембра. Може ли кроз уметност боље да се разуме човекова идеја и судбина?

-Та представа је инспирисана Петером Хандкеом, зато што је он 2019. године добио Нобелову награду као што знате и она је прошла онако прилично са великим дебатама. Један редитељ из Шведске, пошто сам се ја дружила са Хандкеом још деведесетих година, позвао ме је и рекао – Јелена, ми бисмо волели да направимо суђење Петру Хандкеу и театру Трибунале, тачно размишља, будући да је он позоришни човек. У сваком случају, и позориште се повуче од те идеје јер нису желели да праве проблеме, а када је све прошло, награда додељена и сви преживели све, онда сам се обратила Рикарду и рекла – види ти ћеш бити Хандке, ја ћу бити Меркелова, наравно у пренесеном значењу пошто је Меркел тада била шеф Европске уније.

Имате ли већ неке реакције публике?

-Имамо, али просто кажем то је варијанта у којој се дуго чекало да се дође до премијере због свих тих ситуација, у сваком случају премијера је била у новембру после свих перипетија које смо имали.

Ауторка сте и представе о чувеној научници Милеви Марић Ајнштајн. Како сте ви схватили улогу Милеве Марић у животу Алберта Ајнштајна, и са ове дистанце, како најисправније тумачити њен живот?

-Знате како, ја сам Милеви од свих осталих Милева, суштински када сам почела да се бавим њеним животом преко књиге Радмиле Милентијевић која се много бавила њом. Моја прича је њена прича из те књиге, где заправо имамо само перспективу Милеве. Живот, младост, студије, брак који је трајао од 1902. до 1916. а 18 су се разишли. Оно што је занимљиво, то је да сам Милеви пришла као једној младој, здравој, паметној, талентованој жени, да не кажем генију у том смислу и Алберту Ајнштајну ,као њеном мужу.

Он није био ништа ни више ни мање у њеном животу до животна љубав. Морамо говорити да је Милева колико-толико волела Ајншајна и све после што се дешавало. Нобелова награда 1921. и додела 22. довела је до тога да је она врло присутна у свему томе, е сад, што су социолошке и културолошке околности биле такве да она није могла да настави студије и што женама није дата могућност да практично студирају даље и да се усавршавају, то је оно вечито питање Нобелове награде – где су нам жене, зашто су пингвини на телевизији? Ја сам то направила за шведско тржиште, будући да они не знају ништа о Милеви, испоставило се да је ова наша слика Милеве овде.

Премијерно изведена 2008. године, шта Вам ја било најважније да публика схвати?

-Желела сам жену научника, која је волела да буде и мајка и имала породицу е сад, што је живот заломио да то буде баш Алберт Ајнштајн ,то се у животу не бира, то се заломи. Он је био 3,4 године млађи од ње. Она је дошла као најбољи математичар, он као најгори математичар у својој генерацији. Тако да све те приче да је он визионар, а она преточила све то у формулу да, ко се иоле бави математиком и физиком, зна да прво треба креативност да би се дошло до крајње формуле. Она је значи имала креативност и ту идеју да је створи и претвори у формуле.

Осим што сте ауторка тих представа, основали сте међународни филмски фестивал Forteca и Balcan New Film Festival. Вама је, чини се, најважнији циљ упознавање српске културе, народима којима наша култура и није толико блиска?

-Када направите једну малу платформу, онда дајете простора и другима, самим тим и снага поруке постаје мало јача. Када сам отишла горе ја сам приметила да наших филмова нема, и заправо и да је јако тешко доћи на Гетебoршки и Стокхолмски филмски фестивал, то су најјача два фестивала у Шведској. И разумела сам да је просто празан простор ту, и од 2012. правимо фестивал Балканског филма где смо отворили широку платформу. То није ствар једне земље и продукције него се то сарађује простор бивше Југославије.

Тај филм који још ми стварамо добро и аутентично и другачије и са јачим нервом и животније и сви конфликти које смо имали, али и културолошко наслеђе које, нажалост или на радост, север Европе нема, има у неком другом смислу. Просто, то је нешто што желим да пренесем горе. Прво, када могу да сретнем своје колеге на северу Европе а и они се обрадују када могу да дођу и друго причамо неке приче поред тих.

За крај, јесте ли задовољни како гледају на наше уметнике и нашу уметност, Ви то најбоље знате?

-Није лако у том смислу што као индивидуа, не можете, мислим можете доста урадити са филмовима, серијама, али нажалост, као странац добијате увек епитет странца, али кажем, доста дуго сам горе и шведски ми је прилично добар и могу да се нађем у улози домицилне Швеђанке, оно што сама ја, разумем, да не треба да чекам на Швеђане, да ствар узмем у своје руке. И већ 10,12 година имам своју продукцију и ми смо узели наше жене, Милунку Савић, Надежду Петровић, које су узеле учешће код нас и објасниле да није све у политичким делатностима жена.

Тако да и као појединац можете урадити доста, али је још важније правити кругове око себе где ће се сви наћи да учествују, и разумевање и нас и Балкана, југа, који је мистичан, егзотичан њима, али исто тако могу да га гледају и са задршком, јер је пун конфликата, неразумевања и тако даље...